Са завршетком задњег рата, у осиромашеном Граду, актуелну херцеговачку изреку:„Важно је бити!”, по којој се до тада живјело и радило, полако је замијенила нова:„Важно је имати!”. Доктори су међу првима поздравили тај нови lifestyle, јер, забога, није нас све једна мајка родила, нити смо сви исти, а самим тим и не вриједимо подједнако, па је, ето, дошло вријеме да се та разлика напокон и уновчи! Доктор је свугдје у свијету доктор, и није се онда чудити што људи у бијелим мантилима на западу имају плату и до десет хиљада њемачких марака, а њихове цијењене колеге у кршевитој Херцеговини треба да гледају како се дојучерашња фукара богати шверцом акцизне робе, уласком у политику, или пребацивањем бијелог праха старим турским друмом и давно зараслим пречицама.
Многи власници драгоцјене титуле, која се означава са само два добро позната слова, „д” и „р”, одмах су загазили у политичке воде, јер им је било најједноставније да своје дојучерашње пацијенте упрегну у кола као бираче на изборима, који се на овим просторима, хвала Богу, дешавају сваке двије године, а некада и чешће. Свакако да су најбоље пролазили психијатри и педијатри — о хирурзима да се и не говори, а богами и о гинеколозима. Они, Хипократови сљедбеници, мање елоквентни и несклони медијском експонирању, али одлучни и прагматични, почели су да се баве трговином и да отварају апотеке, али и продавнице, или бар киоске, регистроване на жену, брата, кума... И коначно, они најхрабрији и најпоштенији, почели су да се баве приватном праксом, али нипошто нису напуштали свој државни посао у болницама и регистровали ординације, већ су радили „на црно” у својим становима, изнајмљеним пословним просторима, или чак послијеподне, на матичним радним мјестима, при чему су дио зараде уступали установи.
И наш стари познаник, доктор К, поред напорних дневно-ноћних дежурстава у служби за хитну медицинску помоћ, отиснуо се и у приватне воде — тражио је хљеба преко погаче! Истина, тај његов приватлук је био тешко уочљив, јер уопште није имао опремљену ординацију, ма није имао никакву, већ се мудро досјетио да попут мајстора за ситне стамбене поправке, и он дискретно обавља кућне посјете на телефонски позив! Да буде у тренду и „појатари” за ситне паре! Треба бити поштен па рећи да му нико од колега није ни завидио на томе послу, који је подразумијевао и спавање поред мобилног телефона, а позиви су се врло често дешавали баш послије пола ноћи, најчешће из удаљених села и по невремену.
Доктор К је „Под платанима” често тврдио да би у неким ситуацијама сам рађе платио само да не иде у кућну посјету, али кад се једном ухватиш у коло онда мораш играти и ако ти се не игра... Приватни бизнис је то...
***
Позив за кућну посјету је услиједио управо послије ручка, када је доктор К. легао да одријема. Звали су га, као и прије неколико дана, из Мотела „Понорница”, због пацијента са стране коме је „уштукло”, па не може да се покрене. Права посластица! Чиста лова! Ињекција против болова, можда још једна против упале и: „Хвала лијепо – молим лијепо!”.
Шездесет петогодишњи пацијент Либерко из Дубровника, лежао је постранице са болним изразом на лицу. Био је то крупан и угојен човјек, висине од око метар и деведесет центиметара, препланулог лица, са израженим залисцима и за његову доб дужом сиједом косом, чешљаном према позади у средњовјековну фризуру. На крају, моржовски бијели бркови су финализирали његов специфичан портрет. Поред њега је на столици сједила, и руком га гладила по длакавим леђима, врло млада жена, очито, дјевојка за пратњу. Била је лијепо грађена и провокативно обучена, и није требало бити пуно паметан па закључити како је госпара Либерка уштукло у леђима, кога је доктор К одмах препознао, иако га никада није видио уживо...
Приликом једног боравка у Херцег Новом, негдје по окончању рата, доктор К. је на програму дубровачког телевизијског канала Порпорела, који се солидно хватао и у граду подно Савине, видио тог истог човјека како агитује са говорнице „ХЗД”-а, на једном предизборном скупу. Још је памтио неке од пламтећих шовинистичких реплика, које је зајапурени домољуб изговарао у микрофон, пријетећи прстом у правцу Срђа и прскајући пљувачком из уста. Скоро да је могао поновити неке од тих реченица које су му се дубоко урезале у свијест:
– ... и нека им више никада не падне на памет да дођу, ма не да дођу, већ да сиђу, да шљегну у овај свијетли град, да погане наше чисто море својим усраним гаћама, и да загађују наше плаже отпацима од хљеба, паштета и помидора, не требају нам ни њихове прљаве паре, нека их троше тамо... – аплауз, уз бурно одобравање и клицање га је прекинуо, а он је озбиљног лика визионарски погледао по узаврелој маси, мало сачекао, па наставио:
– Позивам све вас, који живите у овој Дубрави, а „ХЗД” вам је на срцу, да више никада, запамтите, ни-ка-да, и ни по коју цијену, не пређете границу на Бргату, па таман да вас тамо у србочетничким јазбинама чекају златни дукати и вапаји за опроштај... Не заборавите шта је рекао гробар бивше државе, наш Стипе, када је допловио у опкољени град: „Хијене, иза оног брда су хијене!”. А наш покојни предсједник – да је сретан што му жена није Српкиња. Нека вам те њихове реченице буду звијезде водиље!...
Доктор К. је обавио преглед и пацијенту аплицирао двије ињекције. Рекао му је да ће бол попустити за 30 до 60 минута, те да ће моћи сам одвести ауто у Дубровник. Препоручио му је да сутра посјети свог породичног доктора... Док је обављао преглед и давао терапију, ћаскао је са пацијентом:
– Долазите у Град, често? Видим, Ваш џип је пун купљене робе! Код нас је све знатно јефтиније, него код вас!
– Ма спас, мој госпар докторе! Ми из Дубровника благосиљамо овај ваш „Интерекс”. Ето, ја сам данас купио и двије гуме за џипа те промијенио уље у мотору. Био сам и код дентиста, наручен сам за идући викенд, код вас су њихове услуге и до три пута јефтиније. Добро, и ви долазите доли код нас, да се купате и уживате. Нека, морамо се помагат, људи смо. Сусједи. Ви то лијепо кажете – комшилук. Госпе ти, некада ти је важнији први сусјед, хоћу рећ комшија, од рођеног брата који је далеко... е!
– Ма, ми из Града смо, госпар Либерко, парадајз туристи, богами ћемо вам, ако шљегнемо доље, запоганити плаже нашим отпацима од хљеба, паштета и помидора – није издржао доктор К, да га онако успут не пецне за његове ријечи изговорене раније иза страначке говорнице.
Дубровчанин је доктора простријелио оштрим погледом, али није рекао ништа. Било је очито да је њихов разговор завршен:
– Колико сам дужан?
– Као и остали – одговорио је доктор К. и рекао износ.
Помишљао је како би требало да му наплати више, с обзиром на скупо мотелско уживање у „пилетини” коју је овај кадар себи приуштити, а и због чињенице да се ради о острашћеном шовинисти. Ипак, није! Испоштовао га је као пацијента, који је тражио његову помоћ.
Госпар Либерко се повукао у себе послије оног докторовог пецкања, и није био галантан. Платио је тачан износ, употријебивши и метални ситниш...
***
Петнаест дана послије поменутог догађаја, баш у првомрачје, на врата стана доктора К. позвонио је полицијски инспектор Владимир, са својим помоћником. Иако се видјело да му је непријатно, заузео је професионалан гард и замолио доктора да пође са њим у полицијску станицу, да би по налогу окружног тужиоца био испитан у вези са неовлаштеним пружањем медицинских услуга. Кривични закон Босне и Херцеговине, члан ...
– Ма, какво неовлаштено пружање медицинских услуга!? Одем у понеку кућну посјету, то је све! Што не хапсите ове болничке специјалисте и стоматологе, који послије радног времена ординирају у луксузним приватним ординацијама, чак им и професори из Београда долазе као гостујући љекари! Нашли сте мене!...
– Докторе К, врло ми је непријатно! То што говорите нама је веома добро познато. Осим тога, лијечили сте ми и оца и мајку, па Вам наша породица дугује захвалност! Али, схватите и мој положај, пријава против Вас је стигла преко амбасаде друге државе!
– Какве сад амбасаде!? Из које државе!?
– Преко Амбасаде Републике Хрватске у Сарајеву, а пријављени сте из Дубровника. Мислим... да ћете имати проблема! (2015).
Шта Ви мислите о овоме?