Драган Р. Ковач: Мастиљава оловка

Сви су га звали Рашо, иако му је право име било Радоман. Живио је на селу са мајком и женом, у старој кући поред које је започео правити нову. Оца, кога је коњ убио у бразди, сјећао се кроз маглу. Млађа браћа, Бранко и Јанко, када су претпрошлог љета по обичају дошли са породицама из Београда и Новог Сада, одлучили су да му материјално помогну саградити нову кућу, највећу и најљепшу у селу, са текућом водом и купатилом као у граду. То је и заслужио, јер није као њих двојица отишао на студије и трошио мајчин труд и цркавицу од пензије, а руку на срце, и њих је као најстарији, од свога крвавог сеоског рада помагао док су учили. Када он направи нову кућу, стара ће остати Бранку и Јанку да је користе, када о распустима и празницима са породицама буду долазили кући.

Бог није штедио на Радоману. Висок скоро два метра , корпулентан и снажан, а надасве наочит и лијеп мушкарац, био је понос не само његовог братства већ и читавог села, које је због близине града још увијек одолијевало расељавању. По правилним цртама лица, савршеном мушком тену, као угљен црној коси, те брковима испод којих су сјајкали здрави бијели зуби, дуго су га памтили и они који би га само једном накратко видјели. Надасве, био је добричина. Без њега се није могло ништа почети ни завршити у селу. Трактор, купљен од пољопривредног кредита, донио му је много веће приносе од земље, па је тај зајам са лакоћом отплатио и прије истека рока. Није волио радити са трактором за новац. Наплатио би само ако би га ангажовали за какав већи посао, који би потрајао читав дан. А и то нерадо и испод цијене. Остале ситне помоћи рођацима и комшијама није наплаћивао, а помагао им је са таквим задовољством које је било немогуће одглумити, па су га сви у селу просто обожавали. Истина, знао је ријетко, о славама или каквим другим пригодама, да добро потегне из боце са домаћом херцеговачком лозом, па и да претјера, али никада никог није увриједио, или не дај боже физички напао. Био је познат и по снажном гласу, па би на свадбама увијек зачинио весеље својим познатим пјевањем „од ува”.

Прије осам година, када је напунио двадесет шесту, оженио се приспјелом дјевојком из другог села са потпуно супротне стране града. У ствари, њени су живјели и у граду, гдје су добили стан од „Хидроградње” послије очеве погибије на багеру, и гдје је становала са мајком до завршетка средње трговачке школе, као и на селу, гдје се старији брат бавио пољопривредом и сточарством. Била је четири године млађа од Раша. Мјештани његовог села нису имали замјерке на младу, која је једног јутра осванула простирући опрани веш испред куће.  

 По општем и врло строгом сеоском мњењу била је „спрам њега”. Висока, дуге смеђе косе, витка, а не мршава, са облинама које није истицала, али су се уочавале, добијала је од рођака и комшија пролазну оцјену и при погледу издалека. Кад би се приближили, сви би помало устукнули пред љепотом њеног лица из кога су сјајиле благе и топле очи. Имала је и у стасу и у опхођењу неку женствену елеганцију чиме би опчињавала саговорника и асоцирала га на срну или кошуту. Звала се Славојка.

Када је стари Божо отишао у пензију, почела је да ради у сеоској задрузи, као трговац. Све је ишло како треба и како Рашо својом добротом и поштењем заслужује. Сви су их вољели и уживали у њиховој љубави. Нису их осуђивали када би селом прошли држећи се за руке, или када би их видјели да се у току неког посла у пољу пољубе, па чак ни ако би тај пољубац био у уста, и ако би потрајао дуже... Ето, једино им се није дало... нису имали дјеце...

Рашова мајка Сара није била омиљена у селу. Била је висока и мршава, вјечито у тамној роби, са обавезном марамом везаном под грлом у мртви чвор. Дугачко и суво лице са танким, увијек стиснутим уснама и невјероватно дубоким борама, чак и по образима, чинили су да се сеоска дјеца нису радовала сусрету са њом, као са осталим женама. Оставши рано без мужа, са троје нејачи, отуђила се од људи, постала одурна и груба, па су је сви избјегавали колико су могли, а да при том не повриједе њеног сина који се очито „дао на ћаћу”.

Била је срећна када се Рашо оженио, али никада са снајом није успоставила иоле нормално гледање, а како је вријеме пролазило, а Славојка није остајала у другом стању, њихов однос се још више погоршао. Могле су саме да раде по кући или у пољу сатима, а да не проговоре више од неколико пријеко потребних ријечи. Када је са њима био Рашо, утркивале су се која ће са њим више причати, чак и о истој теми, али су се ријетко обраћале једна другој. Њихов син, односно муж, као да то није примјећивао, а из љубави и поштовања према њему, ниједна му се никада није пожалила на ону другу...

У Служби за хитну медицинску помоћ у Граду осванули су све троје једног суботњег јутра, негдје десетак дана по Божићу. Огромну људескару, која се попут дјечака стидјела и црвењела, мајка и супруга су угурале у ординацију, гдје је тај дан био дежурни доктор К.

– Шта се десило? – упитао је љекар погледавши их преко наочара.

– Има голему ватру, вас изгорје. Мора да има упалу плућа... – започела је Сара.

– Налио се око Божића, а није пресвуко мају, отад не окуша ништа, само би пио ’ладну воду – придодаде Славојка и погледа га њежно.

Окураживши се, и Рашо се укључи у дијалог:

– Није ово ништа докторе, него њих двије на- валиле... Ово ми је, бога ми, први пут да сам дошо овђе!

Доктор К је наложио да се пацијенту измјери температура која је очекиовано била висока – 39,5 степени Целзијуса. Ништа посебно за специјалисту ургентне медицне, али очи троје људи су унијеле немир у њега. У мајчиним је видио ужас, у дубини жениних зјеница уочавао је страх и панику, а из Рашовог глумљеног безбрижног погледа избијала је немоћ.

Иако је била субота, када се техничар из приправности позива само у изузетним случајевима, доктор К је Раша послао у лабораторију да извади оријентационе налазе: број леукоцита и урин. Није марио за чињеницу да Рашо није тај изузетан случај.... Налаз мокраће је био мање-више уредан, а број леукоцита катастрофално висок – 37 хиљада!

Рашо је умро три мјесеца касније на Клиници за хематологију у Београду, због најтежег облика акутне леукемије...

Сара и Славојка су наставиле да живе саме, налазећи какву-такву обавезу у примању људи који су по обичају долазили на саучешће данима послије сахране, доносећи кесе са кафом, шећером у коцки и воћним сирупом. Тако су дочекале и четрдесетницу и Бранков и Јанков долазак из Србије. Када су пошли натраг, са њима је до града кренула и Славојка, јер јој мајка у задње вријеме није била добро. Претходно се са свекрвом договорила да остане код својих колико год треба. Петнаест дана послије доласка у своје село, гдје јој се мајка опорављала од лакшег можданог удара, добила је писмо адресирано мастиљавом оловком на њу, лично:

— Слушај јалова не врћи се вамо немаш рашта. Ово више није твој дом, ако је и био огњиште ти се угасило, домаћина ти нема свисно је од муке јер му чедо ниси под пасом занијела. Ништа твоје вамо више није ништа ниси оставила за собом ништа из тебе пусте не ниче. Ако се врнеш божију ти вјеру дајем, а кунем се и светом неђељом да ћу ти главу ко змији стућ. Још ти једном велим не искушавај ме ојађелу не врћи се вамо црна кукавице немаш рашта.

Славојка је дуго послије читања тупо гледала у зид пред собом, а онда из ладице у креденцу из- вадила други коверат, у коју је ставила оно писмо. Адресирала га је на старијег дјевера и сутрадан га са поште послала у Београд. Док је одсутно лутала по граду, имала је среће да на једној пољопривредној апотеци види оглас којим се тражи радник-трговац. Газда ју је примио јер је била са села и разумјела се у сјемена биљака, а била је и снажна да може на вагу ставити врећу „каса“ или „кана“, а богами и помоћи да се истовари роба са камиона!

Послије мјесец дана пред апотеком се зауста- вио „мерцедес караван” а из њега изашао Бранко. Ушао је и за пултом угледао Славојку. Зурили су једно у друго без ријечи, док су велике најлонске кесе пуне њених различитих ствари почивале покрај њих на поду. Он је збуњено прекинуо тишину:

– Донио сам ти ствари! – рекао је избјегавајући да је погледа у очи.

– Да унесемо!? – узвратила је она.

На крају, Бранко је из унутрашњег џепа извадио дебелу коверту и пружио јој је. Она је збуњено ишла погледом од његовог лица до руке са плавим штопком. Узела га је, па чврсто загрлила дјевера, прислонивши свој образ уз његов и тако остала неколико секунди, а онда се уз јецај отргла и нестала у унутрашњости споредне просторије. Бранко је влажног образа неко вријеме гледао за њом, а потом се полако удаљио. Колегиница из сусједне радње је затекла Славојку како слуђеног погледа цвокоће, склупчана на мемљивом поду.

Двије године послије тога догађаја, она је родила здравог дјечака. Газда, који је остао без жене, био је добар према њој, а и његово двоје дјеце су је завољели.

Сутра ујутро, послије Славојкиног порођаја, ђаци из села, који су идући у школу пролазили изнад Сарине куће, видјели су њено сасушено тијело у короти, како виси о старој мурви у дворишту. Из црног зубуна је вирило парче бијелог папира, на коме је оном истом мастиљавом оловком било написано:

Нека јој је жив и здрав!