-min.jpg)
Имплантати су једно од највећих достигнућа савремене стоматологије. Али, шта радити у случајевима када не постоји могућност да се они поставе, посебно у случајевима када не постоји довољно зубне кости или када она не прихвати имплантат? Одговор на ово питање потражили смо од нашег Херцеговца са адресом у Београду др Бранислава Надаждина, оралног хирурга из Ординације „Надаждин”, специјалисте за ову област стоматологије.
Стандардним (традиционалним) имплантатима могуће је ефикасно ријешити случајеве недостатка једног, два зуба или свих зуба само када постоје услови, што, осим доброг оралног хирурга, подразумијева и довољну количину зубне кости, здраве десни и добро здравствено стање пацијента.
ОГРАНИЧЕЊА ТРАДИЦИОНАЛНИХ ИМПЛАНТАТА
Да би имплантат могао бити постављен, први услов је да у вилици постоји здрава и квалитетна коштана маса у коју се имплантат поставља. Ако тога нема, биће потребна процедура надоградње коштаног ткива (вјештачка кост), прије него што се приступи постављању имплантата. То подразумијева и веће трошкове и дужи период чекања на нови зуб. Али, и та процедура може да буде и неуспјешна, јер постоји могућност да организам одбаци коштане графтове или да се они не интегришу са постојећом кости.
Друго ограничење односи се на количину недостајуће кости. Процедуром додавања вјештачке кости не може се увијек надокнадити велики недостатак кости или недостатак квалитетне кости, што може ограничити могућности реконструкције. Здравље десни је такође један од ограничавајућих фактора за постављање имплантата. Имплантати захтијевају добру оралну хигијену и здраво ткиво око зуба (десни) како би се избјегле компликације попут упале која може довести до губитка кости око имплантата.
Здравствено стање пацијента такође утиче на успјех процедуре. Дијабетес или болести десни могу, рецимо, утицати на процес зарастања имплантата и повећати ризик од компликација и његовог одбацивања. Дужина чекања на трајни протетски рад је такође један од недостатака традиционалних имплантата. Поступак њиховог постављања обично захтијева неколико посјета стоматологу и период зарастања од неколико мјесеци (4-6) прије него што се на њих постави круница или протеза.
И на крају, али не и најмање битно, трошкови! Традиционални зубни имплантати могу бити скупи, посебно ако је потребна додатна процедура попут додавања вештачке кости.
Све су ово разлози због којих пацијенти понекад не могу да ријеше проблем класичним имплантатима, и због чега безуспјешно обилазе ординације тражећи рјешење.
РЈЕШЕЊЕ СУ СПЕЦИЈАЛНИ ИМПЛАНТАТИ И ХИРУРШКЕ ТЕХНИКЕ
Др Бранислав Надаждин, специјалиста оралне хирургије, има богато искуство са рјешавањем и најтежих случајева надокнаде изгубљених зуба. Како у случајевима које је могуће ријешити традиционалним имплантатима и техникама, тако и у случајевима када не постоји довољно зубне кости или се она не може надокнадити. Тада се прибјегава специјалним врстама имплантата који се постављају на друге локације и алтернативним хируршким техникама.
Зигоматични (јагодични) имплантати се постављају у јагодичну кост (зyгоматиц боне) уместо у горњу вилицу у случајевима када не постоји довољно зубне кости за традиционалне имплантате. Само име говори о њиховој сврси – они се постављају у јагодичну кост (зигоматичну регију) која је најтврђа кост у организму. Они су и по неколико пута дужи (37,-60мм) у односу на просjечну дужину традиционалних имплантата (8-16 мм).
Птеригоидни имплантати се, како им име каже, постављају у птеригоидну кост која се налази у задњем дијелу горње вилице. Њихова дужина је од четири до 20 мм, а пролазе кроз три кости: кост горње вилице, непчану кост и клинасту кост која припада средњој лобањској јами.
Трансназални имплантати припадају категорији традиционалних, али је техника њиховог постављања другачија: они се постављају кроз носну шупљину како би подржали протетичке структуре у горњој вилици, посебно у случајевима губитка зуба у предњем дијелу горње вилице. Овај приступ омогућава постављање имплантата без потребе за бушењем кроз десни или кост, што може бити корисно у одређеним клиничким ситуацијама.
Овим врстама имплантата и посебним техникама њиховог постављања могуће је ријешити скоро сваки случај безубости, у веома кратком року.
View this post on Instagram
АНАЛГОСЕДАЦИЈА - КОМФОР ПАЦИЈЕНТА ЈЕ ПРИОРИТЕТ
Аналгоседација је коришћење комбинације аналгетика и умирујућих лијекова како би се смањили бол и стрес код пацијената. У комбинацији са локалном анестезијом, смањује бол и стрес пацијента на минимум. Анестезиолог прати стање пацијента током цијеле операције како би обезбиједио сигурност и комфор пацијента и подешава дозу по потреби.
СИДРЕЊЕ ИМПЛАНТАТА НА ВИШИ НИВО
Када је у питању недостатак појединачних зуба, техника постављања зигоматичних или птеригоидних имплантата је иста као и код традиционалних. Међутим, у случајевима када треба ријешити проблем недостатка више зуба, рецимо 10 или 12, прибјегава се техници Алл-Он-4 или Алл-Он-6, што значи да се цијели мост са 10 или 12 зуба поставља на четири, односно шест имплантата.
С обзиром на то да се зигоматични и птеригоидни имплантати постављају („сидре”) један или два спрата више, односно изнад зубне кости, не постоји могућност њиховог одбацивања. Зато њих популарно зову „посљедња линија одбране” за пацијенте који су на више мјеста добили одговор да немају довољно кости за имплантате. Тако пацијент већ за 24-48 сати добија фиксне зубе, што је велика предност у односу на класичне имплантате.
КОМБИНАЦИЈА РАЗЛИЧИТИХ ИМПЛАНТАТА
View this post on Instagram
У пракси се често прибјегава комбинацији више врста имплантата – традиционалних, зигоматичних и птеригоидних – како би се постигао најбољи ефекат. То захтева изузетну стручност оралног хирурга, управо оно по чему је др Бранислав Надаждин већ препознатљив међу пацијентима и у стручној јавности.
– Надокнаду комплетне горње вилице обично постижемо комбинујући све три врсте имплантата, али и посебном техником њиховог постављања. Стандардна Алл-Он-4 процедура подразумијева да се два имплантата постављају на мјесту очњака, а два између очњака и кутњака (премолари). Та операција захтијева велику стручност хирурга и његовог тима, јер уколико „откаже” један од постављених имплантата, пацијент ће морати да чека од шест до девет мјесеци на фиксни рад, односно биће осуђен на безубост. Алтернатива овој методи је да се два имплантата поставе у јагодичну кост на мјесту „петице” (зигоматични имплантати), а два традиционална имплантата на мјесту очњака („тројки”), односно на споју доњег и средњег носног ходника (трансназални). Да би се то, међутим, урадило потребно је хируршко помјерање хрскавице носа и сузног канала. То се ради у малом броју ординација, па с поносом могу да кажем да смо прва ординација у Србији и БиХ која је урадила ову хируршку процедуру. И на крају, уколико је потребно, на крајеве горње вилице могу се поставити два птеригоидна имплантата који пролазе кроз три кости: кост горње вилице, непчану кост и клинасту кост која већ припада средњој лобањској јами. На тај начин цијела конструкција горње вилице ће се ослањати на шест имплантата (Алл-Он-6), што гарантује трајност и квалитет протетског рада који ће се на њих поставити.
ЗНАЊЕМ ПРОТИВ СТРАХА ОД ОПЕРАЦИЈЕ
Један од главних разлога зашто се људи не одлучују на операцију је страх. Из тог разлога доста труда улажемо у едукацију пацијената, како би они знали тачно како изгледа операција и шта могу да очекују. Страх од непознатог је један од највећих страхова и наша мисија је да их код наших пацијената разбијемо - знањем и едукацијом!
Како изгледа операција АЛЛ ОН 6 можете да погледате на Инстаграму Ординације Надаждин: @stom_ordinacija_nadazdin
