Na semaforu-min.jpg

На гусларско вече у Пребиловцима, повезао сам се рано тог новембарског јутра, желећи прво присуствовати служби у обновљеној Саборној цркви Свете Тројице у Мостару. Срушена је 15. јуна 1992. године од стране муслимана из редова ХОС-а. Знам тачно, гдје сам се тога дана налазио и шта сам радио... причаћу вам о томе, мало касније. Послије молитве, намјеравао сам да се долином Неретве спустим према Чапљини и обиђем остатке своје куће у Пребиловцима. Иако ми је то било веома стресно, скоро физички болно, желио сам се накратко вратити у мој прошли живот. Присјетити се драгих људи и обићи њихову вјечну кућу. И на крају, увече, одјевен у црно одијело и бијелу кошуљу, присуствоваћу поменутој епској свечаности под називом „Aнђели моји, хајде да летимо!“, са јасном асоцијацијом на душе побијене дјеце, у августу 1941. године, од стране комшија усташа. Та прослава васкрсења и поновног живота падала је баш на стоту годишњицу оснивања Школе „Свети краљ Милутин“ у Пребиловцима, која је послије Другог свјетског рата претворена у дом културе. Школа више и није била потребна, јер није било ни живих ученика да је похађају. А, за извјештај послат Мусолинију, од стране пренераженог талијанског генерала Алесандра Лузана, о језивом масакру, у коме су злотвори поклали све мале ученике, Србе, заједно са учитељицом, па њиховим цријевима „окитили“ зидове учиониоце, а одсјечене главе поставили на клупе, сазнао је послије рата читав свијет, осим срећне државице на Балкану, у којој се то и десило.

Обећах да ћу рећи, гдје сам био баш на дан рушења Саборне цркве у Мостару, а тога се и није тешко присјетити. Налазио сам се у затвору, формираном у „Лори“, морнаричкој касарни ЈНА у Сплиту, као један од првих ратних заробљеника.

Да се опет вратим у новембарско мостарско јутро. Сједио сам у аутомобилу испред самог семафора, покрај Шантићеве гимназије, када се уз мене паркирао велики сиви „пасат“. Махинално сам бацио поглед према возачу. Радило се о крупном просиједом човјеку, шездесетих година, у спортској кожној јакни, са тамним наочарима. Одједном, као да је загрмило из ведра неба, осјето сам како тонем, свјетлост сунчаног јесењег јутра је постала загаситосива, почео сам да се борим са недостатком ваздуха, а чело су ми оросиле крупне капи зноја. Обузела ме је разарајућа паника са необјашњивим страхом од нечега фаталног. Био сам просто занијемио!

***

 Заробљен сам као 28-годишњак, крајем марта 1992. године, када сам у улози резервног војног полицајца (оног са бијелим опасачем и упртачима) ишао у обилазак магацина у Габели. На споредном путу, иза једне окуке, дочекала ме барикада од дрвећа и камења. Нисам ни схватио шта се дешава, а прискочиле су ми наоружане сподобе са усташким знацима на капама и униформама. Грубо су ме извукли из аута. Лежећи на земљи, добио сам безброј снажних удараца ногама и кундацима по глави и тијелу. Газили су ме. Посипан сам водом да се освијестим и поново злостављан. Напола мртав од батина, пребачен сам у сплитску „Лору“. У тој касарни, иначе, дуго година се налазио централни затвор ЈНА, који је одмах по избијању сукоба претворен у концентрациони логор. Добио сам двије цифре, као некада моји сународници у Јасеновцу и више то нисам био ја, са својим именом, презименом и идентитетом, већ сам постао тек број – „27“. Под ударцима: шака, чизама, бејзбол палица, металних штанги... избијени су ми скоро сви зуби и поломљене три кости на руци и нози. Стражари су увече доводили из града људе који су жељели да осјете задовољство пребијања србочетника. Долазиле су и мржњом острашћене жене. Био сам, као и моји сапатници, модар попут чивита. Најтеже су ми падале ноћи, јер се није могло заспати поред очекивања шкрипе металних врата, кроз која ће ући пијани батинаши, да се забављају и оргијају до зоре. У једној прилици, био сам подвргнут и игри „руског рулета“, када су се мучитељи кладили да ли ће пиштољ колташ, са једним метком у цијеви, опалити у мојим устима. Други пут, по наредби сам морао направити мртвачки сандук од дрвених кутија за муницију. Тјерали су ме да га пробам, лијегајући у њега:

 – Браво, чето мајсторе, лијес таман за тебе!

Био сам увјерен да посмртни ковчег правим себи самоме. Ипак, безгранична вјера у Бога Господа и свакодневне молитве су ме одржавали у животу.

 Једног дана, као вођа смјене стражара, у затвору је освануо снажан висок војник, прописно утегнут у нову црну униформу, окићен амблемима и оружјем. Прекратко ошишан, са шаховницом на капи! Опасног израза на лицу. Ушао је у нашу спаваоницу и прошетао неколико пута између редова са оронулим металним креветима. Сви смо помислили да је послат са наређењем да нас дефинитивно докрајчи. Стао је на средину просторије и оштрим гласом загрмио:

– Ноћас сте мирно спавали!?...

***

Црвено свијетло на семафору почело је да жмига, тако да се из позадине чуло прегласно турирање мотора. Возач „пасата“ је пребацивао мјењач у прву брзину, спремајући се да крене. У том тренутку сам га препознао и поред вишка килограма и сиједе, проријеђене косе. Његов ожиљак од десног уха, преко лица, до средине доње вилице, био ми је добро познат. Нисам могао погријешити. И тада... на своје запрепаштење, чуо сам властити глас као да долази из неке дубине, или можда из звучника аутомобила...

***

– Ноћас сте мирно спавали!?... Јесам ли у праву? – обратио нам се и не гледајући у нас.

– Јесте! – зачуо се збуњени и тихи одговор из наше групе.

– Спаваћете и убудуће, док сам ја овдје са вама, касније како вам буде! Не, нисам ја никакав притајени полутан, католик-православац, напротив! Од почетка овог домовинског рата, више српских мајки је закукало због смрти својих синова – војника, резервиста, или добровољаца, погинулих у нашим акцијама, у којима сам и ја учествовао. Ето, једном смо били неопрезани и ваши су ме заробили... горе код Книна. Свакодневно сам трпио батине и злостављања кроз која сте и ви овдје прошли. Најтеже је било ноћу... Само су ме безгранична вјера у Господина Бога и свакодневне молитве одржавали у животу... Касније сам размијењен. Приступио сам размјени, не на ногама, већ на носилима – појачао је свој глас. – Али, и поред свега што сам преживио, ја као војник никада нећу уперити цијев, чак ни подићи руку, на незаштићеног цивила, нарочито жену или дијете, или заробљеног војника. Поготово, ако су везани или болесни. Ви сте за мене ратни заробљеници, ваш статус је регулисан међународним правом и док сам ја овдје, ви који сте под мојом надлежношћу, нећете бити физички злостављани... поготово не ноћу. Знама ја све... – завршио је говор уз гримасу која је још више истакла велики ожиљак на његовом десном образу. – Ето, рећи ћу вам и то... ја сам натпоручник Маринко.

И шта да вам причам... одржао је ријеч. До краја мог робовања, више нико од стражара није ме ни пипнуо. Уз миран сан, почели смо и да се колико-толико опорављамо. Двадесет другог дана од шестог мјесеца мог боравка у концентрационом логору, по нас је дошао аутобус Међународног Црвеног крста. Досањана слобода! Покрај врата од возила, стајао је натпоручник и са сваким се руковао, пожеливши му срећу...

***

 – Маринко! – довикнуо сам му кроз прозор аутомобила.

Окренуо се, јер му је, очито, то било име. У ствари, јер је то био он. Иза нас, свирене су нервозно трубиле, тако да смо обојица кренули. Успио сам, у покрету, још само да му довикнем:

– Хвала Ти!

Повезао сам удесно према мосту Мусала, док је човјек са наочарима наставио право, ка Центру 2. Одједном, на „пасату“ су се упалила сва четири жмигавца, а свирена је неколико пута у правилном ритму затрубила. Иако сам знао да ме Маринко ни у ком случају није могао препознати, био сам сигуран да је схватио. Преплављен ненаданим, жестоким емоцијама, морао сам зауставити ауто. Дрхтећи читавим тијелом, заронио сам лице у дланове...

Dragan kovac 1.jpg

Драган Р. Ковач