У најновијем интервјуу за Нови магазин, Родољуб Драшковић, предсједник пословног система “Сwисслион Таково”, отворено говори о свом путу ревитализације Вршачких винограда које је 2017. године купио из стечаја. Истовремено, он се осврће на стање привреде у Србији, истичући неопходност подршке домаћим предузетницима у односу на повластице које страни инвеститори уживају.
У интервјуу, Драшковић говори и о свом искуству у Херцеговини, гдје је покренуо бројне привредне иницијативе, укључујући индустрију, трговину, туризам и спортске садржаје. Иако је ангажован на стварању нових радних мјеста и развоју локалне економије, Драшковић истиче разочарање због неиспуњених обећања власти Републике Српске.
Интервју за Нови магазин преносимо у цjелости.
Вршачке винограде је купио 2017. године из стечаја, послије неколико неуспјешних приватизација, бројних афера и десетина кривичних пријава које су пратиле сумњиве послове оних који су прије њега покушали да уђу у власништво највећег виногорја на овим просторима. Била је то руина и пустош, опљачкана и девастирана компанија на кољенима, каже наш саговорник, Родољуб Драшковић, предсједник концерна Сwиссилион-Таково и поносни власник обновљеног Дионисовог царства у Вршцу које носи назив винарије „Драшковић“.
Од некадашњег винског подрума, Хелвеције 1880 гдје разговарамо, Драшковић и његов тим су створили рај за хедонисте, а од скршених плантажа непрегледна поља нових засада, гдје данас расте органско грожђе врхунског квалитета. Усред ишпартаних зелених врежа, у подножју вршачког брикега издиже се дворац који је наш саговорник намијенио умјетницима, људима духа и стваралаштва.
У каквом су стању стварно били Вршачки виногради када сте их купили?
— Да вас подсетим да сам ја намеравао и раније да их купим, али ми бирократија није дозвољавала и тек кад су сасвим уништени сам успео. Купио сам их из стечаја и није ме занимала цена, као што ме данас не занима никакав профит одавде. Знао сам да само ја могу да оплеменим и вратим душу вршачком виногорју, јер како пре 200 и 300 година тако је и данас ово поднебље од Бога дато. Састав тла, положај, ружа ветрова и ово земљиште стварају врхунске сорте грожђа, а онда и вина и то је требало сачувати, обновити и надоградити да остане и живи и после свих нас. Вршачки виногради имају дугу традицију, али Вршац и Србија нису ништа урадили на развоју виноградарства и винарства у овој регији. Напротив, уништавали су оно што су генерације стварале. Шта сам затекао, питате – опљачкано је све што се могло покрасти, све је продавано, препродавано и развлачено док није доведено до урушавања. Е тада сам ја дошао на ред да ово купим.
Шта је у процесу ревитализације био највећи изазов?
— Затекао сам пустош-запуштене винограде, растурена винарија, руиниране производне хале. Међутим, ја сам имао јасну визију шта и како треба да се ради, али је свакако било најизазовније вратити винограде у стање у коме ће давати висококвалитетно грожђе. Требало је све оспособити да се може ући са најмодернијом механизацијом у обради и неговању винограда. Ми смо до данас искрчили преко 50 одсто старих винограда и стално подижемо нове.
Раније сте казали да ћете уложити 50 милиона евра. Да ли је ова инвестиција при крају?
— То је већ све завршено и ми настављамо, јер ово није бизнис од кога ја, како сам рекао, очекујем профит. У питању је дугорочна инвестиција и верујем да ће се све отплатити тек за 30 година. Подизање само једног хектара новог засада кошта око 30.000 евра, а на нову бербу се онда чека годинама. Ми смо у винарији купили најсавременију опрему захваљујући којој данас производимо квалитетнија вина од Француза или Италијана. Мој крајњи циљ је свакако да се бавимо органском производном грожђа, а онда и вина.
У тај процес се већ ушло?
— Да, нама сада остаје да и даље крчимо старе засаде и подижемо нове. Такође, имамо парцеле на којима радимо ревитализацију винове лозе и чокота, што подразумева очување старог корена и подмлађивање биљке што зовемо „златни чокот“ јер ствара најквалитетније грожђе односно вино. Што се тиче органске производње, подсетићу вас да смо ми у Јувитани сасвим прешли на ову врсту хране. Имамо своје плантаже органског воћа у Македонији а ако читаво човечанство гледа како да се здраво и природно храни, зашто му не бисмо понудили и органско вино које храни и дух и тело?
Дјелујете прилично растерећено док ће се многе ваше колеге пожалити на привредни амбијент у коме држава фаворизује стране инвеститоре. Шта ви кажете?
— Ја се заиста трудим да кроз пословање подижем домаћу привреду и верујем да сам један од ретких. Гледам да увек радимо са нашим људима, било да је реч о произвођачима сировина или амбалаже, о добављачима у трговини, индустрији, угоститељству. И то је веома важно, јер је актуелни систем успостављен тако да уништи домаћу привреду.
Како?
— Па дају се субвенције директној конкуренцији рецимо Сwисслион – Таково у области трговине. И ту није само реч о нама, сви домаћи послодавци деле исту судбину. Таково 70 година одржава производњу воћа и поврћа у Шумадији, а ви доделите милионске субвенције конкуренту који ће правити сок. Самим тим држава, нико са стране, него наша држава ствара нелојалну конкуренцију. И да се разумемо, ја се не жалим, нити нешто тражим сем истих услова привређивања, под којима овде послују странци. У таквој атмосфери онда можемо да конкуришемо једни другима на здравим основама и такмичимо се квалитетом и стандардом.
Каква је ситуација са радном снагом? Јесте ли имали проблема да пронађете квалитетан кадар?
— Не, никада. Ми школујемо кадрове кроз наша предузећа. Шта то значи? Узимамо са бироа, узимамо свршене стручњаке са факултета и оспособљавамо их кроз праксу. Њима је потребно три године рада и они израстају у врхунске економисте, програмере, технологе или рачуновође. Само им је потребно понудити праксу и стрпљење.
Добили сте држављанство Сјеверне Македоније; јесте ли тамо домаћи или страни привредник?
— Тамо сам домаћи привредник и веома сам задовољан односом власти према привредницима. Када ме је бивши премијер питао шта они треба да ураде да бих ја развијао свој бизнис, ја сам рекао само да ми не сметају. И тако и јесте. Ми чекамо дозволе за изградњу туристичко-угоститељског комплекса на Преспанском језеру и верујем да ће то, када завршимо, бити највећи такав комплекс на овим просторима. Тренутно је тамо 35 хектара запарложеног, руинираног простора, некадашњег кампинга у време старе Југославије. Све ћемо срушити и из темеља саградити нове хотеле, ресторане и пратеће садржаје.
Својевремено сте нешто слично урадили у Требињу кроз изградњу Града Сунца. Шта значи то кад кажете да сте се повукли из Херцеговине?
— Ја у Требињу имам више од 2.000 запослених. Никад свој народ и своје људе нисам оставио па нећу ни сада. Град Сунца ради пуним капацитетом, раде трговине, ради индустрија и сем нас у Републици Српској нема индустрије тог обима.
Дакле, бизниси остају?
— Само да вас подсетим да сам се ја у Херцеговину вратио да бих помогао њеном укупном привредном развоју. Поред ревитализације и спасавања машинске индустрије, покренули смо прехрамбену индустрију, трговину, хотелијерство, изградили смо спортске терене, аква-парк, угоститељске објекте, али сам схватио да политика у Републици Српској има једини интерес-да узима новац од привреде.
Шта се стварно догодило?
— Сва обећања од режима у Републици Српској су изиграна. Једноставно, ја сам изигран. Мени њихова помоћ није потребна, али је неопходно створити привредни амбијент који ће допринети свеукупном развоју РС. Обећавано је да ће се створити здрав привредни амбијент, да ће се изградити нова инфраструктура, путеви, аеродроми… Целих 15 година пратила ме је лаж и превара, од стране режима РС, а зна се ко чини тај режим. Наиме, РС је данас феудална творевина и у таквим привредним, друштвеним и политичким приликама немам намеру да инвестирам. У Републици Српској једино цвета корупција, и то на свим нивоима. Моје инвестиције свакако неће пропасти, али сам одлучио да више не инвестирам. Моја предузећа у Босни и Херцеговини данас успешно послују и гарантујем да ће тако остати и у будућности. На крају бих додао да сам се вратио у Србију да бих радио на инвестиционом развоју, како индустрије, тако и трговине, туризма, да поново успоставим систем стратешког партнерства са домаћом привредом. Једино домаћа привреда је та која чини погонску енергију за свеукупни привредни развој Србије. Јасан је наш захтев да се Србији обезбеди стабилан привредни амбијент. Да се наш новац који издвајамо за буџет и друге фондове не троши на довлачење страних инвеститора. Ако желимо брз привредни и друштвени развој Србије једини стожер чини домаћа привреда.
Шта Ви мислите о овоме?