Мину Лазаревић познајемо као глумицу у бројним телевизијским серијама и то као Чупку (Породично благо), Анђу Бранковић (Једне летње ноћи), Мају Чичановић (Јунаци нашег доба), Стану Џелетовић (Игра судбине), из позоришних представа "Ко се боји Вирџиније Вулф" гдје је глумила Хани, мјузикла "Женидба и удадба" као Јулку, а позајмљивала је гласове и у разним цртаним филмовима попут "Штрумпфова" "Супер крила", "Нинџа корњача"...
Први пут је у Требињу и након позоришне представа “Љубав иза кулиса” за требињску публику каже да је предивна.
"Чим неко има овакав садржај у граду то је његована публика и то публика која уме да гледа и чује. Мислим да све што смо желели да кажемо да су људи чули и препознали. Све што се десило на сцени био је живот. Волим да испричам причу и мислим да се од детињства не гаси потреба код човека да чује лепу причу. А, ово је нешто ванвременско, љубавно и животно, а ми смо желели да испричамо једну љубавну причу кроз форму кабареа", рекла је на почетку разговора за ТребињеЛиве.инфо Лазаревићева.
Минин отац Љубиша је диригент, а мајка је радни вијек провела у хору Позоришта на Теразијама тако да није ни чудо што је наставила њиховим стопама.
Са три године почела је да свира клавир, а са пет је уписала Музичку школу "Стеван Мокрањац". Освајала је републичке и савезне награде, тренирала атлетику, а са 16 година уписала је Музичку академију у Београду, иако јој је жеља била да се то деси у иностранству (Москва). Због финансијских разлога у томе није успјела.
"Услед те немотивисаности схватам да је мени клавир, тај предивни, најкомплекснији инструмент (који обожавам и дан-данас) недовољан да се изразим јер сам желела то и телом и гласом. Схватила сам да сам некако сакривена иза клавира и почела сам да се спремам за глуму. Мој отац је био очајан и није причао са мном месец дана. Када се десио пријемни испит никад нисам имала тај осећај (ти жмарци), схватила сам да сам на правом месту јер то никад нисам раније доживела са клавиром", објаснила је Лазаревићева.
Уписала је Факултет драмских уметности у класи Владе Јевтовића са Љубомиром Бандовићем, Наташом Тапушковић Шолак, Небојшом Миловановићем...
"Прошле године сам прославила 30 година стажа у Позоришту на Теразијама где играм мјузикле и где сам имала изузетно захтевне улоге, који су озбиљни тренинзи. На сцени се певајући и играјући стиче специфична кондиција. Нема тог фитнеса где можете да стекнете кондицију, да певате и играте у исто вријеме. То не постоји, јер је то специфичан вид кондиције. Ако си одабрао то, мораш да будеш у форми. Ја волим кабаре, импровизацију и у њему уживам", истакла је Лазаревићева.
Према њеним ријечима, увијек је била упорна и стрпљива и сматрала је да што јој је суђено да одигра да ће одиграти и да нема потребе да јури за улогама.
"Много ствари сам научила у Музичкој школи, радећи и вежбајући клавир. То је упорност, истрајност. Глума је катарзична, она је терапија и увек сам након представе боља него што сам била пре представе. То ми је прави показатељ да сам на правом путу. Немам трему и мени је сцена природна средина. Потребна јебснага јер је то озбиљан маратон, ментална снага јер оно што не знамо кад смо млади да ће увек ићи узлазном, равном или силазном линијом. Све то треба издржати", рекла је Лазаревићева.
Мина сматра да ако глумци уживају на сцени онда је просто немогуће да се не ужива и са друге стране.
"Кад су серије, сапунице у питању, морате имати континуитет у глави (јер се снима пета, па десета, двадесета епизода), али и односе са свим ликовима са којима радите. У томе имам огромно искуство и по аутоматизму радим. Подешена сам и подешен ми је мозак на брзо учење и брзо заборављање текста. Мора да се научи пуно текста за један снимајући дан и да то одмах иде у канту за смеће да би се запамтио други текст. Дођем до тога да када гледам неку епизоду, сцену, кажем 'кад сам ја то снимала?'. Код представе је процес другачији, дуже траје и сцена пружа континуитет — од почетка до краја приче сте у томе. Не треба причати о доживљаја публике која је ту и која одмах реагује и то је незаменљиво", објаснила је Лазаревићева.
Када позајмљује гласове цртаним ликовима каже да је то феноменално.
"То је играоница и таква платформа за игру. То је генијално. Уживам у томе већ двадесет година", рекла је Лазаревићева.
Многи не знају да је њено право име Мирјана, али је цијелог живота знају као Мину. Тако је зову од њеног првог рођендана када је гостима на питање како се зове одговорила "Мина". Рекла нам је да је коријен ријечи Мирјана мирна, кротка, што она није.
"Кротка и смерна умем да будем, али мирна не", кратко је одговорила Лазаревићева.
Да је живот пун успона и падова и да зна да буде окрутан на својој кожи је осјетила и Мина Лазаревић када је сазнала да је болесна. Оперисана је и одстрањена јој је штитна жлијезда. Рекли су јој да ће се трудити да рез буде што мањи, да се не види, али им је она одговорила да јој сачувају гласне жице од којих живи.
"Наставила сам са борбом и нисам дозволила да клонем духом. Дуго сам чекала да ми се врати глас, сигурно годину и по дана. Ја сам пресрећна јер ја од гласа живим", са осмијехом на лицу каже Лазаревићева.
Мина је добитник двије годишње награде матичног позоришта (стални је члан драмског ансамбла Позоришта на Теразијама од 1993. године), двоструки је добитник награде "Она и он" са Војином Ћетковићем као најбољи глумачки пар на Филмским сусретима у Нишу.
Награде јој пријају, али нису неопходне.
"Награде публике су посебно драге када вас публика воли и кад сте омиљени. То су нам најдрже награде. Ја сам навијач и навијам за све своје колеге. Када сам била у жирију 'Буцини дани' у Александровцу, фалило нам је награда и додали смо још две да не би неко остао без награде, а заслужио је. Знам која су енергија и труд уложени и не могу другачије него да навијам за њих кад их видим на сцени", закључила је Лазаревићева
Шта Ви мислите о овоме?