Minu Lazarević poznajemo kao glumicu u brojnim televizijskim serijama i to kao Čupku (Porodično blago), Anđu Branković (Jedne letnje noći), Maju Čičanović (Junaci našeg doba), Stanu Dželetović (Igra sudbine), iz pozorišnih predstava "Ko se boji Virdžinije Vulf" gdje je glumila Hani, mjuzikla "Ženidba i udadba" kao Julku, a pozajmljivala je glasove i u raznim crtanim filmovima poput "Štrumpfova" "Super krila", "Nindža kornjača"...
Prvi put je u Trebinju i nakon pozorišne predstava “Ljubav iza kulisa” za trebinjsku publiku kaže da je predivna.
"Čim neko ima ovakav sadržaj u gradu to je njegovana publika i to publika koja ume da gleda i čuje. Mislim da sve što smo želeli da kažemo da su ljudi čuli i prepoznali. Sve što se desilo na sceni bio je život. Volim da ispričam priču i mislim da se od detinjstva ne gasi potreba kod čoveka da čuje lepu priču. A, ovo je nešto vanvremensko, ljubavno i životno, a mi smo želeli da ispričamo jednu ljubavnu priču kroz formu kabarea", rekla je na početku razgovora za TrebinjeLive.info Lazarevićeva.
Minin otac Ljubiša je dirigent, a majka je radni vijek provela u horu Pozorišta na Terazijama tako da nije ni čudo što je nastavila njihovim stopama.
Sa tri godine počela je da svira klavir, a sa pet je upisala Muzičku školu "Stevan Mokranjac". Osvajala je republičke i savezne nagrade, trenirala atletiku, a sa 16 godina upisala je Muzičku akademiju u Beogradu, iako joj je želja bila da se to desi u inostranstvu (Moskva). Zbog finansijskih razloga u tome nije uspjela.
"Usled te nemotivisanosti shvatam da je meni klavir, taj predivni, najkompleksniji instrument (koji obožavam i dan-danas) nedovoljan da se izrazim jer sam želela to i telom i glasom. Shvatila sam da sam nekako sakrivena iza klavira i počela sam da se spremam za glumu. Moj otac je bio očajan i nije pričao sa mnom mesec dana. Kada se desio prijemni ispit nikad nisam imala taj osećaj (ti žmarci), shvatila sam da sam na pravom mestu jer to nikad nisam ranije doživela sa klavirom", objasnila je Lazarevićeva.
Upisala je Fakultet dramskih umetnosti u klasi Vlade Jevtovića sa Ljubomirom Bandovićem, Natašom Tapušković Šolak, Nebojšom Milovanovićem...
"Prošle godine sam proslavila 30 godina staža u Pozorištu na Terazijama gde igram mjuzikle i gde sam imala izuzetno zahtevne uloge, koji su ozbiljni treninzi. Na sceni se pevajući i igrajući stiče specifična kondicija. Nema tog fitnesa gde možete da steknete kondiciju, da pevate i igrate u isto vrijeme. To ne postoji, jer je to specifičan vid kondicije. Ako si odabrao to, moraš da budeš u formi. Ja volim kabare, improvizaciju i u njemu uživam", istakla je Lazarevićeva.
Prema njenim riječima, uvijek je bila uporna i strpljiva i smatrala je da što joj je suđeno da odigra da će odigrati i da nema potrebe da juri za ulogama.
"Mnogo stvari sam naučila u Muzičkoj školi, radeći i vežbajući klavir. To je upornost, istrajnost. Gluma je katarzična, ona je terapija i uvek sam nakon predstave bolja nego što sam bila pre predstave. To mi je pravi pokazatelj da sam na pravom putu. Nemam tremu i meni je scena prirodna sredina. Potrebna jebsnaga jer je to ozbiljan maraton, mentalna snaga jer ono što ne znamo kad smo mladi da će uvek ići uzlaznom, ravnom ili silaznom linijom. Sve to treba izdržati", rekla je Lazarevićeva.
Mina smatra da ako glumci uživaju na sceni onda je prosto nemoguće da se ne uživa i sa druge strane.
"Kad su serije, sapunice u pitanju, morate imati kontinuitet u glavi (jer se snima peta, pa deseta, dvadeseta epizoda), ali i odnose sa svim likovima sa kojima radite. U tome imam ogromno iskustvo i po automatizmu radim. Podešena sam i podešen mi je mozak na brzo učenje i brzo zaboravljanje teksta. Mora da se nauči puno teksta za jedan snimajući dan i da to odmah ide u kantu za smeće da bi se zapamtio drugi tekst. Dođem do toga da kada gledam neku epizodu, scenu, kažem 'kad sam ja to snimala?'. Kod predstave je proces drugačiji, duže traje i scena pruža kontinuitet — od početka do kraja priče ste u tome. Ne treba pričati o doživljaja publike koja je tu i koja odmah reaguje i to je nezamenljivo", objasnila je Lazarevićeva.
Kada pozajmljuje glasove crtanim likovima kaže da je to fenomenalno.
"To je igraonica i takva platforma za igru. To je genijalno. Uživam u tome već dvadeset godina", rekla je Lazarevićeva.
Mnogi ne znaju da je njeno pravo ime Mirjana, ali je cijelog života znaju kao Minu. Tako je zovu od njenog prvog rođendana kada je gostima na pitanje kako se zove odgovorila "Mina". Rekla nam je da je korijen riječi Mirjana mirna, krotka, što ona nije.
"Krotka i smerna umem da budem, ali mirna ne", kratko je odgovorila Lazarevićeva.
Da je život pun uspona i padova i da zna da bude okrutan na svojoj koži je osjetila i Mina Lazarević kada je saznala da je bolesna. Operisana je i odstranjena joj je štitna žlijezda. Rekli su joj da će se truditi da rez bude što manji, da se ne vidi, ali im je ona odgovorila da joj sačuvaju glasne žice od kojih živi.
"Nastavila sam sa borbom i nisam dozvolila da klonem duhom. Dugo sam čekala da mi se vrati glas, sigurno godinu i po dana. Ja sam presrećna jer ja od glasa živim", sa osmijehom na licu kaže Lazarevićeva.
Mina je dobitnik dvije godišnje nagrade matičnog pozorišta (stalni je član dramskog ansambla Pozorišta na Terazijama od 1993. godine), dvostruki je dobitnik nagrade "Ona i on" sa Vojinom Ćetkovićem kao najbolji glumački par na Filmskim susretima u Nišu.
Nagrade joj prijaju, ali nisu neophodne.
"Nagrade publike su posebno drage kada vas publika voli i kad ste omiljeni. To su nam najdrže nagrade. Ja sam navijač i navijam za sve svoje kolege. Kada sam bila u žiriju 'Bucini dani' u Aleksandrovcu, falilo nam je nagrada i dodali smo još dve da ne bi neko ostao bez nagrade, a zaslužio je. Znam koja su energija i trud uloženi i ne mogu drugačije nego da navijam za njih kad ih vidim na sceni", zaključila je Lazarevićeva
Šta Vi mislite o ovome?