У Народној библиотеци представљена књига "Посебан кадар"

У Народној библиотеци је представљена књига "Посебан кадар" - збирка личних сторија филмских новинара и критичара, коју је приредила Јелица Стојанчић. Ова књига је занимљива јер говори о људима и новинарима који се баве филмом и критиком. Аутор књиге сматра да је она занимљива публици због тога што могу да упознају неке људе и једну професију.

У издању су се нашле приче о 52 личности о којима пише 48 људи, на 367 страна.

"Кад се кренуло са радом нико није могао ни да претпостави да ће бити то позамашан материјал. То је књига која може привући публику и због тога што се може читати на прескок. Пошто смо ауторе сврстали по азбучном реду можете читати на прескок или будући да има пуно слика онда можете по сликама кад препознате некога у књизи да почнете да читате од њега", рекла је Стојанчићева.

О Небојши Ђукелићу је писао његов син, Горан Гоцић је писао о себи, књижевник Владислав Бајац је писао о Драгану Бабићу, Мирјана Огњановић је писала о Милану Влајчићу, Пеђа Милојевић је писао о Милану Д. Шпичеку, о Милутину Чолићу је писала његова унука Уна Чолић...

"Ова књига је важна због своје искрености јер све те приче људи који су причали о некоме кога више нема и ми сами негдје у себи ако смо писали ми смо се отворили. То је величина књиге, а истовремено она је прича о новинарству како је некад било, а како је данас и ти људи који су се бавили филмом били образовани са различитим интересовањима (Небојша Ђукелић) је завршио електротехнику, а био је изванредан критичар и познавалац филмске умјетности", истиче Стојанчићева.

Нажалост, неки људи нису ушли у књигу, али је добро што се појавила јер се размишља о наставку књиге.

"Ово је прва књига која говори о људима са друге стране, а то ми је био и мотив. Кад си новинар ти одеш на конференцију за штампу и присуствујеш догађају и извјештаваш о нечему. А никако да се те камере окрену према теби то јест другогј страни. То је као карика која недостаје", објашњава Стојанчићева.

Према њеним ријечима, на књигу треба гледати као на збирку приповиједака, као лични стори јер је састављена од много малих прича гдје нема споредних улога јер су све главне.

"Сваки од тих ликова је главни лик то јест имамо 48 главних улога", јасна је Стојанчићева.

Она сматра да критика све више изумире, а људи су осјетљиви на критику.

"Ако публика жели да прочита критику ти мораш да је даш, али изгледа да се она свугдје гаси и на радију, медијима, на друштвеним мрежама, штампаним медијима и чини ми се да је све мање има. Мислим да је вриједност критике да ти заиста чујеш шта то евентуално треба мало да промијениш, појачаш, збијеш, јер стваралац жели да чује критику до чијег суда држи и мислио његовом филму. Ништа лично, увредљиво", јасна је Стојанчићева.

На крају разговора Јелица Стојанчић нам је рекла да је ово њен први долазак на југ Херцеговине као и филмска премијера.

Прво представљање књиге је било на 52. ФЕСТУ у Београду, затим у Сомбору, на Палићу, а прва интернационална промоција је у Требињу.

Промоција књиге је одржана у оквиру пратећег програма Фестивала медитеранског и европског филма.