Требињска Народна библиотека је на радост бројних љубитеља стихова била домаћин пјесничко-музичке вечери Пера Зупца и његовог сина Милоша.
Захваљујући Милошевом бенду који се састоји од врхунских музичара и кантаутора из Новог Сада, публика је могла чути стихове чувених пјесника у пратњи двије акустичне гитаре, бас гитаре и перкусија.
Пјесничко-музичко вече „Жива реч – Перо и Милош Зубац“ које се одржало у оквиру Требињског културног љета, конципирано је као гостовање двојице пјесника, оца и сина, с јединственим умјетничким програмом који чине говорна поезија, пјесме изведене уз гитару у којима се као јунаци појављују многе велике стваралачке личности из прошлог стољећа.
Према ријечима Пера Зупца, има тумачење да нико не живи у свом завичају јер завичај постоји само када се из њега оде.
"Свом завичају се враћам не тако често у мојим годинама. Кад прилазим Гацку и видим то камење и земљу свом сину кажем ево то је Херцеговина. Човјек има сасвим другачији осјећај кад види то плавило. У Требињу нисам био 50 година. Посљедњи пут био сам на Требињским вечерима поезије", рекао је Зубац.
Са свега двадесет година написао је поему “Мостарске кише” која је прославила и њега и Мостар. Ову пјесму носи на својим леђима готово 60 година, али каже да му је она више дала него одузела.
"Мостарске кише сам објавио у Загребу 1965. године и већина текстова о мени говори да ми је то најбоља пјесма. Сматрам да људи нису имали прилику да ме дочитају, а неки опет да је довољно да сам написао пјесму која је у СССР објављена у 20 милиона примјерака. Али, ја сам и даље наставио да пишем и волим ту љубавну пјесму", истакао је Зубац.
Добитник је низа награда попутб„Змајевих дечјих игара” за књижевност за дјецу, Златне чаше манифестације „Чаша воде са извора”, награда ослобођења Војводине, повеље Удружења књижевника Србије, повеља Удружење књижевника Србије за животно дјело те награде Горанов вијенац...
"Кад сам погледао у једној својој књизи колико сам награда добио, уплашио сам се, али кад човјек има више награда него година онда мало стане. Немам Дучићеву", са осмијехом на лицу говори Зубац.
Као дјечак маштао је да буде морнар и није писао пјесме.
"Сједим на зиду са својим покојним братом и мој друг из дјетињства Рајко Петров Ного узима микрофон у руке, јер је тада било популарно 'Покажи шта знаш' (неко пјева, неко прича, неко изводи мађионичарске трикове) и каже двије пјесме. Једна је била о оцу, а ја сам питао брата зна ли да Рајко пише пјесме. Он ми је одговорио да не зна, а ја сам мислио да само дјевојчицама пишу пјесме. У морнаре нисам отишао јер сам имао једну спортску повреду, а желио сам да будем фудбалер", објаснио је Зубац.
Милош Зубац је истакао да годинама уназад наступа са својим оцем широм региона.
"Мој отац и ја проводимо вријеме заједно које можда нисмо проводили кад сам био дјечак, а он пуно радио. Још боље се упознајемо и доста могу да чујем онога што раније нисам чуо на путовањима, али и он може да чује од мене који сам порастао у човјека. Добро проводимо заједничко вријеме", рекао је млађи Зубац
Публика која је попунила башту испред Народне библиотеке уживала је у двочасовном програму који је био пуно емоција, а често је прекидан аплаузом.
Покровитељ вечери је био Град Требиње.
МОСТАРСКЕ КИШЕ
У Мостару сам волео неку Светлану
Једне јесени
Јао кад бих знао са ким сада спава
Не би јој глава, не би јој глава
Јао кад бих знао ко је сада љуби
Не би му зуби, не би му зуби
Јао кад бих знао ко то у мени бере
Кајсије још недозреле
Говорио сам јој ти си дериште ти си
Балавица
Све сам јој говорио
И плакала је на моје руке, на моје речи
Говорио сам јој ти си анђео, ти си ђаво
Тело ти зрело, шта се правиш светица
А падале су сву ноћ неке модре кише
Над Мостаром
Није било сунца, није било птица, ничег
Није било
Питала ме је имам ли брата, шта студирам
Јесам ли Хрват, волим ли Рилкеа, све ме
Је питала
Питала ме је да ли бих могао са сваком
Тако сачувај боже
Да ли је волим тихо је питала
А падале су над Мостаром неке модре
Кише
Она је била раскошно бела у собној тмини
Али није хтела то да чини, није хтела
Ил није смела, враг би јој знао
Јесен је, та мртва јесен на окнима
Њене очи птица, њена бедра срна
Имала је младеж, младеж је имала
Не смем да кажем
Имала је младеж мали љубичасти или ми
Се чини
Питала ме је да ли сам Хрват имам ли
Девојку
Волим ли Рилкеа, све ме је питала
А на окну су ко божићни звончићи мога
Детињства звониле капи
А ноћна песма текла тихано низ доњу
Махалу
Еј Сулејмана отхранила мајка
Она је прострла своје године по паркету
Њене су очи биле пуне као зреле брескве
Њене су дојке биле топле ко мали псићи
Говорио сам јој да је глупава, да се прави
Важна
Светлана Светлана знаш ли да је
Атомски век
Де Гол, Гагарин и којештарије, све сам
Јој говорио
Она је плакала, она је плакала
Водио сам је по кујунџилуку по
Ашчиницама
Свуда сам је водио
У пећине је скривао, на чардак носио
Под мостовима се играли жмурке Неретва
Ждребица
Под Старим мостом Црњанског јој
Говорио
Што је диван, шапутала је, што је диван
Колена јој цртао у влажном песку
Смејала се тако ведро, тако невино ко
Први љиљани
У џамије је водио Карађоз бег мртав
Премртав
Под тешким турбетом
На гроб Шантићев цвеће је однела мало
Плакала као и све жене
Свуда сам је водио
Сада је ово лето
Сад сам сасвим други, пишем неке песме
У једном листу пола ступца за Перу Зупца
И ништа више
А падале су сву ноћ над Мостаром неке
Модре кише
Она је била раскошно бела у собној тмини
Ал није хтела то да чини, није хтела
Ил није смела, враг би јој знао
Ни оно небо ни оно облачје ни оне
Кровове
Бледуњаво сунце изгладњелог дечака
Над Мостаром
Не умем заборавити
Ни њену косу њен мали језик као јагоду
Њен смех што је умео заболети као
Клетва
Ону молитву у капели на Белом Брегу
Бог је велики, говорила је, наџивеће наша
Ни оне тешке модре кише
О јесен бесплодна њена јесен
Говорила је о филмовима о Џемсу Дину
Све је говорила мало тужно мало
Плачљиво о Карењини
Говорила је Клојд Грифитс не би умео
Ни мрава згазити
Смејао сам се, ти си глупа он је убица
Ти си дете
Ни оне улице оне продавнице последњег
Издања Ослобођења
Ни оно грожђе полусвело у излозима не
Умем заборавити
Ону бесплодну горку јесен над Мостаром
Оне кише
Љубила ме је по целе ноћи, грлила ме и
Ништа више
Мајке ми ништа друго нисмо
После су опет била лета после су опет
Биле кише
Једно једино мало писмо из Љубљане
Откуд тамо
Ни оно лишће по тротоарима ни оне дане
Ја више не могу, ја више не умем
Избрисати
Пише ми пита ме шта радим, како живим
Имам ли девојку
Да ли икад помислим на њу на ону нашу јесен
На оне кише
Она је и сад каже иста куне се Богом
Потпуно иста
Да јој верујем да се смејем давно сам
Давно проклео Христа
А и до ње ми баш није стало клела се
Не клела
Мора се тако не вреде лажи
Говорио сам јој о Љермонтову о Сагалу
Све сам јој говорио
Вукла је са собом неку стару Цвајгову
Књигу читала поподне
У коси јој било запретано лето жутило
Сунца мало мора
Прве јој ноћи и кожа била помало слана
Рибе заспале у њеној крви
Смејали смо се дечацима што су скакали
Са мостова за цигарете
Смејали смо се јер није лето а они скацу баш
Су деца
Говорила је могу умрети могу добити
Упалу плућа
Онда су долазиле њене ћутње дуге
Предуге
Могао сам слободно мислити о свему
Разбистрит Спинозу
Сате и сате могао сам комотно гледати
Друге, бацати облутке
Доле низ стење, могао сам сасвим отићи
Некуд отић далеко
Могао сам умрети онако сам у њеном
Крилу, самљи од свију
Могао сам се претворити у птицу, у воду
У стену, све сам могао
Прсте је имала дугачке крхке бескрвне
А хитре
Играли смо се буба-мара и скривалице
Светлана изађи ето те под стеном нисам
Ваљда ћорав
Нисам ја блесав хајде шта се каниш
Добићеш батине
Кад је она тражила могао сам побјећи у
У саму реку нашла би ме
Намирише ме каже одмах позна ме добро
Нисам јој никад веровао ваљда је стално
Цурила кроз прсте
Волела је кестење купили смо га по
Рондоу
Носила га је у собу вешала о кончиће
Волела је руже оне јесење ја сам јој
Доносио
Кад свену стављала их је у неку кутију
Питао сам је шта мисли о овом свету
Верује ли у комунизам
Да ли би се мењала за Наташу Ростову
Свашта сам је питао
Понекад глупо знам ја то и те како
Питао сам је да ли би волела малог сина
Рецимо плавог
Скакала је од усхићења хоће хоће
А онда одједном падала је у неке туге
Ко мртво воће
Не сме и не сме, не би то она ни за
Живу главу
Види ти њега, мисли тек тако, као да је она
Пала с Јупитера
Ко је то рецимо Зубац Пера да баш он а
Не неко други
Таман посла, као да је он у најмању руку
Брандо или такви
Говорио сам јој ти си глупа ти си паметна
Ти си ђаво
Ти си анђео све сам јој говорио ништа ми
Није веровала
Ви сте мушкарци рођени лажови ви сте хуље
Свашта је говорила
А падале су над Мостаром неке модре кише
Стварно сам волео ту Светлану
једне јесени
Кад би' знао са ким сада спава
не би му глава
Не би му глава јао кад би' знао
ко је сада љуби
Не би му зуби, не би му зуби јао
кад би' знао ко то
У мени бере кајсије још недозреле.
Шта Ви мислите о овоме?