На конкурсу Српског одјељења Јавног међународног фонда "Јединство православних народа" и дјечијег часописа "Светосавско звонце", у оквиру пројекта Дани словенске писмености на тему "Чувајмо божију творевину", требињски ученици остварили су запажене резултате.
Ученик трећег разреда Гимназије "Јован Дучић" Лидија Бердовић освојила је прво мјесто (ментор Татјана Лубурић) као и ученик деветог разреда Основне школе "Вук Караџић" Тадеј Перишић, а његова школска другарица Ива Тепавчевић освојила је треће мјесто (за обоје је ментор вјероучитељ Жанела Пажин) на конкурсу литерарних радова.
На конкурсу калиграфских радова прво мјесто освојила је Јелена Стајчић ученик првог разреда Средње медицинске школе (ментор вјероучитељ Ивана Хрњез). Конкурс је био за литерарне, калиграфске и ликовне радове, а био је подијељен у три групе.
Додјела награда одржаће се у крипти храма Светог Саве на Врачару у Београду 17.6.2024. у 18.00 часова.
Чувајмо Божију творевину
Трчим.
Не окрећем се иза себе, преплашена и усплахирена се надам да ћу ускоро престати.
Не видим гдје идем, око мене боју и свјетлост раздире црнила сјена,
А ја сам завијена у големе, несаломиве ланце без крајности.
Звецкају по сваком кораку и нагомиланом рђом режу ми кожу.
Трчим.
Не знам када сам почела, ни када ћу престати.
Тражим за ћошковима, жудим за трачком свјетлости.
Ја бјежим од себе.
Бјежим од свог имена, лика и бришем идентитете.
Бјежим од свега што ме саткало човјеком, способном да стварам, мислим и волим.
Скривајући се од традиције, задужбине и отачства, постајем рупа, празнина без темеља и чврстоте.
Све сам то оставила далеко за собом и гоњена жељом за туђим, почела сам да трчим.
Прошла сам далеке земље, домовине других људи, ниједна није моја.
Не видјех та свјетла Париза, не осјетих укус енглеског чаја и не прихватише ме Грци спартанског кова.
Није ме угријало ни шпанско, топло море,
Ни прољећње истока зоре и не знадох читати кинеска слова.
Стаћу, одморићу се и осјетити мирис, укус, поново ће ме обгрлити боје када будем прихваћена, када угледам своје.
Молим се да тај рај и срећа чекају за баш овим углом.
Падам.
Саплеле су ме књиге. Прилазим им, боле ме крваве ране.
Стрепим од сљедећег тренутка, тресем се.
Већ рањена и у болу, не желим ријечи које ће ми бити незнане,
Странице да ме режу док мој пут води у бесконачан вир, не пушта, носи и немилосрдно прождире.
Али, руке саме полетјеше. Гледам у прсте који трепте и ране које зацијељују како сјајним корицама прилазим.
Видим.
Поново могу да видим.
Чврстим стиском прихватам књиге и читам наслове.
Читам.
Поново могу да читам. Очи ми се цакле и не осјетим болове.
Јасно видим људе свих узраста да трче, зелено поље, маслачак жут.
И ја се насмијах први пут.
Јасни су камени зидови куће гдје се крије породица велика, богата трпеза, громки узвици, осмијеси и ријечи познатог језика.
Чујем.
Поново могу да чујем. И разумијем.
Бијеле сукње и кошуље красе црвени јелеци и прегаче са извезеним мотивима познате ми земље.
Икона на зиду и испод мушкарац.
Све утихну на трен.
Просу се звук инструмента што гуди.
Пјесму и стихове „Овако су наши стари вино пили и пјевали; вино пили и пјевали и до зоре освитали“ пјевају уједињени људи.
Заиграше ми усне и ја почех у истом ритму.
Пјевам.
Ја поново могу да пјевам.
Прилазим кући, одлучно и хитро корачам.
Мајка ме види, плаче. Склања гусле с ликом Светог Василија и прилази ми тата.
Сестра ми доноси нашу народну ношњу и кроз сузе ми се осмијехну. Питам за брата.
У загрљај ми њежно хита дјевојчица његова лика и шапатом казује: „Тетка, тата још спава“.
Низ образ тече суза, као кугла бисера.
Не трчим више.
Мајка ме моли да прочитам страницу из књиге која ме узвиси и врати на мјесто.
Ријечи дрхте.
Читам: „Ја, Свјетлост, дођох на свијет да ниједан који у мене вјерује у тами не остане“.
Свјетлост испуни и мој свијет, пронађох спокој и мир.
Грлим своје најмилије и говорим: „Велика је несрећа кад човјек не зна шта хоће, а права катастрофа кад не зна шта може“.
Додајем „и не зна шта има“.
Шта Ви мислите о овоме?