Традиционални Мото скуп, по 24. пут, почиње данас у Требињу, а домаћин је Мото клуб "ТНТ", а један од њихових чланова је и Вучко Башић.
Љубав према мотоциклима код Вучка Башића изражена је од малих ногу. Као клинац "заљубио" се у двоточкаше, а кад су се стекли услови купио је мотор. Међутим након пола године десио му се пех јер је имао незгоду. Опоравак је трајао око годину дана и након опоравка поново је купио двоточкаша.
Као што је то било на почетку овог вијека (када је све почео) тако је и данас, прича Башић.
"Једноставно, то је љубав и један лијеп хоби, односно фин лијек за адреналин", на почетку разговора за ТребињеЛиве.инфо каже Башић.
У почетку су то били оштри, брзи мотоцикли са пуно коња и снаге (прва тинејџерска љубав), а како је вријеме пролазило и године чиниле своје тако је све више стварао љубав према туристичким моторима који су прилично удобнији, са озбиљнијом нотом безбједности од спортских.
Сплетом оконости почео је да ради у Ауто-мото савезу Републике Српске, кojи je био организатор брдских и кружних релија и кроз посао је заволио ауто-трке.
Не да му се да оде у пензију иако се кани да то уради већ неколико година.
"Да би неко желио да буде мотоциклиста потребна је само љубав. Кад се има љубав према мотору наћи ће се начин да се и купи. Не може свако од нас да купи мотор који је брендиран, али може да купи јефтинији, старији мотор, па се тако путује", објаснио је Башић.
Након двадесетак година вожње мотоцикла истакао је да је старији само тај период, а све је остало исто. Чим се сједне на мотор буди се адреналин, а само са годинама ритам вожње и размишљања су мало другачији, а љубав је иста као на почетку.
Имао је срећу кад је почео да вози мотоцикл јер је "упао" у друштво које је било мало старије од њега. Били су увелико познаваоци двоточкаша и тако су се уз Мото клуб "ТНТ" правили разне идеје за путовања и гледали су да их реализују. Обишао је све крајеве еx-YУ, Албанију, Бугарску, Мађарску, Хрватску, Грчку, Словенију, Чешку...
Има звање професионалног возача, али му никад само није досадио двоточкашем да вози.
"Возећи камион, аутобус, мали ауто, често сам осјећао умор и питао се када ћу доћи. На мотору нисам то никад осјетио. Пада киша — обучем кишно одијело и идем даље. Грије сунце, вруће је — растеретим се и идем даље. Некад је човјек и мамуран, буде му тешко, али како се отвара дан тако се отвара и воља за мотором", јасан је Башић.
По њему су суштина цијеле приче љубав и страст према мотору. Бајкери увијек мисле позитивно — након кише долази сунце.
Мотор је опасна ствар, а бајкери су најугроженија група у саобраћају. Ријетко кад и коме понуди поправни у озбиљнијим незгодама.
"Мотор је јако опасна ствар и нерадо се сјетим неких покојних пријатеља са којима сам возио, а нису имали среће. У принципу, све је то живот и љубав према мотору. Све се заборави и иде се даље, али ти доноси искуство. Сваки паметан човјек који је имао пријатеља или друга који је пролазио кроз такве муке мора да извуче поуку да их можда случајно не би носио на својим леђима. Имао сам доста случајева гдје су настрадали моји другови, па и из клуба, па и ја сам прошао кроз ту причу", рекао је Башић.
Воли да апелује кад има прилику на све млађе момке и оне који почињу да возе, да ставе прст на чело, да у оном тренутку када размишљају да су одлично савладали вожњу и да одлично познавају карактеристике мотора — да су онда у највећем ризику да ће да падну.
Према његовим ријечима, старим искусним возачима који с годинама старе, чини им се да све лошије и лошије возе.
"У ствари, они не возе лошије него само мало више размишљају главом. Ти момци који почињу да возе мотор док се не препадну једном, два пута, неће схватити колико је та ствар опасна", поручује Башић.
Башић појашњава да су у клубу ТНТ организовани и да љубав између них постоји иако сваки дан не пију кафу заједно. Било ко да је у проблему, деси се да се по два мјесеца не виде, његов позив има потпуно другачији звук телефона од других из свакодневице.
"Ми смо прави истински пријатељи, људи који вјерују, воле исте ствари и посебно држимо један до другога. Ми смо права браћа и никакав проблем није да заједно радимо на мото-кампу, а прави рад је луђачки рад од петка до раних јутарњих часова у недјељу. Након тога испраћамо госте и правило је наше да камп мора бити чистији кад га оставимо него кад га задужимо. Сви су оставили своје послове на неколико дана да би направили скуп, а након тога га и поспремили", нагласио је Башић.
Велики број бајкера су добри, поштени и хумани људи, који су прошли кроз невољу, који је препознају и хоће да помогну другом у невољи.
"У свијету мотоциклиста имао сам најмање горких искустава, лоших људи. То је широка породица и ако ми нешто треба у Бијељини,
Брчком, било кога од моториста да зовнем и да му јавим, он ће сигурно одмах да ми помогне. Тако и ја радим својим пријатељима од којих добијем позив са стране", закључио је Башић.
Шта Ви мислите о овоме?