„Стефан витез Черовић, начелник града Требиња, испусти своју племениту душу 15. маја о.г. послије кратког боловања у 42. години живота. Па ко је био тај Стефан Черовић, питате, је ли? Та то ће вам казати и сваки пастир поносне Херцеговине, јер име тога честитога Србина, те племените душе, оца уцвијељене сиротиње, сваком је познато и цијела Херцеговина рони за њим сузе проклињући црну судбину што јој га отрже од загрљаја. Плачи Хецеговино, плачи јер имаш и заким. Овај који ти је доста добра учинио, склопио је очи за увијек...“.
Ова читуља, објављена 20. јуна 1892. године у седамнаестом броју сарајевске Босанске виле, један је од ријетких до данас преживјелих записа о Стефану Черовићу. За истраживача Рајка Вукашиновића довољно разлога да се запита – ко је заиста био тај витез Черовић и како једне овакве личности, за којом је цијела Херцеговина ронила сузе – нема ни у историјској литератури нити у памћењу Требињаца, као да никад није ни постојала...
Чланак требињског народног учитеља Јосифа Кочовића о Стефану Черовићу, објављен у мостарском календару Неретљанин за 1894. годину, за Вукашиновића је био право откриће. И разлог да питање наше аљкавости и самозаборава додатно заоштри у пријекор – зашто добротвор и отац уцвијељене сиротиње, задужбинар и мецена српске просвјете у свом Требињу нема ни бисту акамоли споменик, „макар и један сокак“ са својим именом, спомен-плочу „ни у цркви ни на било којој школи“.
С друге стране, налазимо разумним да читалац држи и одређене резерве и неповјерење према написама који су, попут поменутих, настали из посебног мотива или са унапријед одабраном тезом, а што би ауторе у неку руку ослободило обавезе да о људима и догађајима до краја поштено свједоче. Стога ни вриједносни судови о Черовићу, који прате оно што је о њему остало записано, не могу бити лишени те истраживачке сумње.
Ја сам ово створио док сте ви спавали
А према записаном, Стефан Черовић био је трговац посебног дара, способности и воље за прегалаштвом. У овај посао улази као двадесетогодишњак, сам и без основе, наслиједивши од оца углавном дугове.
Као и у сваком пословном узлету, за какав је у редовним околностима потребан труд више генерација, и у случају Черовићеве трговачке куле постоји тачка преокрета која јој је омогућила раст до неслућених висина.
О томе нам је запис оставио и Кочовић. Пред само повлачење турске војске, а по наговору аустроугарског вицеконзула у Требињу Вука Врчевића, са којим је очито био пријатељ, успио је од тадашњег требињског паше Костаћа да за мале паре купи једно земљиште у вароши од великог стратегијског значаја. Нешто касније од аустроугарске војске за половину овог земљишта добио око 20.000 форинти. Тада је имао тек 28 година...
Промијењене пословне околности са доласком аустроугарске управе и замашни пројекти војне инжењерије по вароши и околним брдима на изградњи фортификацијског система (Фестунг Требиње) – шанса су коју вриједан и способан трговац попут Черовића неће пропустити да развије и прошири своје послове. Остала је успомена да би још у ноћ устајао, након свеге два-три сата сна, латио се својих трговачких путовања и послова и многе би већ посвршавао док би чаршија још спавала.
Од капитала који је растао великом брзином у вароши је саградио неколико „лијепих зграда од којих је највећа и најскупља била кавана Хотел Орјент“.
Записана је и анегдота да је једном приликом упитао госте свог хотела како им се допада. На очекивану реакцију присутних „да је све красно“ Стефан добаци већ припремљени одговор - да је све то сам створио док су они спавали.
Бољитку житељства, пољепшању и угледу града служаше...
Уз своје замашене трговачке послове витез Стефан Черовић налазио је времена да се посвети и оним општенародним. Повјерење које му грађани указивали потичући акције да буде биран на водеће функције (предсједника општине, предсједника Српско-православне општине, градоначелника Требиња) – казују боље од потврда савремника: да Черовића пословни успјеси нису затворили у себичност стицања иметка и да је упорност, прегалаштво и визију, којима је освајао богатство, једнако управљао и на општенародну ползу.
Савременог читаоца задивљује шта је све стало у један кратки живот: Черовић је умро млад, у 42. години живота, а иза њега је било већ 13 година начелствовања Требињем.
Кочовић га описује као ријетког требињског главара, који је „својим очинским упућивањима, мудрим руковођењем, постојањем и заузимањем, радио једино око онога што на бољитак житељства, пољепшања и углед града служаше“. Једна од његових племенитих чежњи бијаше му да се Требиње „колико напретком и развитком, толико и својим благостањем што више подигне“.
Свједочење народног учитеља о требињском градоначелнику истиче још неке његове специфичне сензибилности, чини се, занимљиве и пуочне и за наше вријеме.
За Черовића тако каже да је „осим његових несумњивих заслуга за Требиње, имао и љубав међу својим грађанима без разлике вјероисповјести, био је према сваком савјетник и учитељ, у своме дому вриједан и дочекан домаћин а у јавном друштву међу великим и малим, весео и љубазан, од сваког поштован“. Никад се, кажу, ни од кога није огријешио „а најмање о сиротињу требињску“.
Градња саборног храма
Стефану Черовић његови савременици приписују свестрано залагање и пресудну улогу у најзамашнијем подухвату српске заједнице у Требињу онога времена - изградњи саборног храма.
Тако замишљен градитељски подухват у ондашњим приликама савременицима је морао изгледати мегаломански непотребним и недостижним, али Черовић и тадашњи требињски прваци били су вођени визијом која превазилази потребе једне генерације – саборни храм Светог Преображења Господњег и данас, након 130 година, величанствен је градитељски украс Требиња и здање довољно велико да послужи и потребама вишеструко увећаног града.
Требиње посљедњих деценија 19. вијека била је варошица са тек неколицином зграда подигнутих након доласка нове управе изван турског кастела и за потребе православне заједнице била би вјероватно довољна и та мала неугледна црквица, која је тада постојала, а коју Кочовић описује као „малу собицу без свог украса и љепоте“.
Неимара велелепних зграда, притом и ревносног хришћанина и „челичног Србина“, како су га запамтили савременици – такав изглед требињске цркве морао је мучити као каква ноћна мора, због чега се и одважио да пред архимандритом Мелентијем Перовићем и другим првацима требињским изнесе замисао да се у Требињу мора изградити нова црква која ће „љепотом и величином одговарати некадашњим српским храмовима“.
У првом одбору за изградњу храма, основаном 1885. године, Черовић је био потпредсједник, да би касније био изабран и за предсједника. Остало је записано да је лично за изградњу храма Черовић приложио 5.000 форинти. Није дочекао његов завршетак: тек двадесетак година касније требињски саборни храм је освјештан, на Преображење Господње 1908. године.
У Босанској вили из 1890. тадашњи потпредсједник српско-православне општине требињске Тодор Перовић оставио је свједочанство о Черовићевом обраћању требињској скупштини 23. октобра те године, кад је изградња цркве због недостатка новца и дуговања била стала, а цијели подухват доведен у питање.
„Браћо, ви сви добро знате и видите какав терет носимо на себи око наше нове цркве. Уз многе наше жртве, као и помоћи високе владе и наше браће Срба из свијета - благодарећи Богу, довели смо цркву већ до крова, али уз то није било могуће, да се у овој радњи не задужимо досад шест хиљада форинти да се радња не мораде до сада зауставити. Да би се овога дуга иколико цркви олакшало - а тиме она у грађевини својој унапријед као и досад напредовала - ја у то име поред свију досадашњих мојих прилога, поклањам цркви нашој са каматама и оно 2.000 форинти које сам јој дао на зајам дне 17. јануара т. г. те очекујем да ће се и она браћа Требињци - који такође зајам грађевини наше нове цркве учинише као и ја - на мене угледати и нашу цркву од терета и дуга опростити.“
Женска школа и сала за приредбе
Брига о школству и младима била је важан дио добротворних и задужбинарских акција које су остале упамћене иза кратког живота Стефана витеза Черовића.
Кочовић напомиње да је витез Стефан 1889. године о свом трошку и на свом земљишту требињској омладини подигао и салу за светосавске приредбе и забаве, и то за свега 28 дана, када је те године уочи прославе Светог Саве увидио да Требиње нема пристојну дворану за такве светковине.
Редовно је, кажу, посјећивао ђачке прославе поводом дана Светог Саве, али и учествовао у њиховим припремама, надгледао и старао се да буду боље и приличније. Није зачудо то што је међу младима уживао изузетан ауторитет: остало је упамћено да би „завладао потпуни мир и тишина“ чим би витез Стефан коракнуо у дворану међу требињску омладину. Послије његове смрти у сали је била смјештена српска основна школа.
Посебна брига била му је женска народна школа, чијем је фонду, остало је забиљежено, даровао 142 дуката, а најпосле тестаментом завјештао и једну своју кућу, вриједну 40.000 форинти.
Вукашиновић наводи да у вези са тестаментом постоје и одређене контраверзе, о којима је писао и Владимир Ћоровић у свом чланку „Манастир Завала“. У центру афере је некадашњи игуман овог манастира Христофер Михаиловић који је, са још неколико грађана, био оптужен да је фалсификовао Стефанов тестамент у дијелу завјештања свог имања основној школи, због чега су сви завршили у мостарском затвору. Истинитост оптужбе, као ни њен епилог, остали су непознати.
Новац завјештао и цркви, и џамији, и сиротињи...
„Лијепа задужбина. Српски добротвор Стефан витез Черовић у Требињу (Херцеговина) умро је 15. маја 1892. године и тако се сада његова опорука (тестамент) дознаје, којим је оставио преко 50.000 форинти на добротворне сврхе. Тако српско-православној требињској општини завјетује кућу за женску школу у вриједности 40.000 форинти, цркви св. Благовјештења у Подгљиву 3.000 форинти, джамији у Требињу 1.000 форинти, за сиротињу 1.000 форинти. Покојник је за живота свога чинио многа добра и лијепе задужбине и тиме је заслужио да се уврсти у ред првих добротвора и родољуба српских. Покој му српској души и вјечна му слава онога и овога свијета".
Овај некролог објављен је на годишњицу смрти Стефана витеза Черовића у босанско-херцеговачком Источњаку у 1893. године.
У вези са Черовићевим тестаментом Кочовић додаје да није заборављен ни онај мали број досељеника католичке вјере: и њима је добротвор оставио 1.000 форинти за градњу звоника.
Интересантно је, а читаоцу помало и збуњујуће, поштовање које је и аустријска окупацијска власт указивала према заслугама Стефана Черовића. Иако његово свесрдно залагање за национални и духовни препород засигурно није било у складу са интересима колонијалне културне политике аустроугарских власти - Черовић је од аустријског цара Фрања Јосифа одликован Ратном медаљом и Витешким крстом за заслуге.
Највеће признање је име добротвора које је још за живота стекао. У његовој генерацији упамћно је да је доста пута „био отац сиротињи, потпора задужбинама српским, а утјеха болним“. Потоње не знају ни да је постојао...
Шта Ви мислите о овоме?