Са великим нестрпљењем сам чекао дан када ће Бијело дугме започети своју турнеју „Бијело дугме – 50 година“ у Дому младих у Сарајеву. Слушати и гледати такав бенд у таквом малом простору је привилегија, која се у животу ријетко пружи.
Захваљујући великодушности чланова Бијелог дугмета, Сарајлије су ево имале част и задовољство да присуствују једном таквом концерту. Ово намјерно истичем на почетку, јер треба да се зна да су се сви чланови бенда одрекли хонорара како би се овај концерт десио. Другачије је било немогуће покрити трошкове. На концерт нас је ишла екипа од 10 особа и то је био прави погодак! Концерти су пуно љепши када на њих идете групно; са људима које волите, који су вам пријатељи, који вам значе и са којима дијелите интересе.
На самом улазу био сам срећан када сам видио доста младих људи који су били рођени након што је Бијело дугме објавило свој посљедни албум. Ипак, већину публике чинили су њихови животни вршњаци или вршњаци њиховог стваралаштва.
Углавном, концерт је био и одлична прилика да се сретну људи које, из ових или оних разлога,дуго нисте видјели.
Тако је и било!
Пролазећи кроз Дом младих види се „голим оком“ овај да се култни простор ипак одржава и улажу се одређена средства у њега, како би се одржао у животу и функцији која му је намијењена. Дом младих имао је срећу да не доживи судбину већине објеката саграђених у времену поноса и славе, који су некада били вриједни дивљења, а данас су запуштени и напуштени.
Сврха Дома младих је очигледна - да млади музичари, дакле умјетници, имају гдје вјежбати и презентовати публици своје знање, вјештине и музичко стваралаштво. Очито је, некада се држало до умјетности и културе уопште!
Дошавши на позицију са које смо требали пратити концерт, још једна незаборавна слика. Жена у зрелим годинама, у инвалидским колицима, са цјевчицама кисика у ноздрвама и окружена са пратњом три особе које је његују, дошла је да испуни вјероватно једну од својих посљедњих жеља. Тужан сам јер се види да је јако болесна, тужан сам јер видим на цртама лица каква је некад била љепотица, а опет срећан што ће јој се испунити жеља. И њен поглед очију рефлектује срећу! Браво за Бијело дугме! Да је то све од овога концерта – довољно је!
На шанковима Дома младих, пића су се редовно точила. Дакле, није било никаквих спонзора – произвођача пића који би условљавали продају одређеног пића. Редовна понуда… Све од минералне до вискија. И то је симболичан показатељ колико је Бијело дугме ишло на интимну, а не комерцијалну причу.
Концерт се отвара кратким видеом са сликама из комплетног периода постојања Бијелог дугмета. По садржајима фотографијама јасно је да су исте из приватне архиве чланова бенда и уступљене за потребе промоције турнеје.
Након видеа, на бину излази Огњен Оги Радивојевић. Оги је иначе завршио музичку академију; клавир и дириговање. У музичком свијету познат је као музичар, композитор, продуцент, диригент и шта све не!
У Бијелом дугмету свира клавијатуре, будући да су оба члана Бијелог дугмета који су свирали клавијатуре, нажалост преминула. Лака земља и велико хвала Влади Правдићу и Лази Ристовском.
Концерт отвора „Падају звијезде“ са безименог албума Дугмета из краја 1984. године. Како клавијатурски увод поприма „драматургијски заплет“ на бину излазе један за другим аутохтони чланови Бијелог дугмета: Ђиђи Јанкелић (бубњеви), Зоран Реџић (бас гитара), а потом излази Младен Војичић Тифа и пјесма креће. Готово тек на самом рефрену пјесме на бину излази човјек који је идејни творац Бијелог дугмета, човјек који је написао њихове вансеријске пјесме и њихов гитариста Горан Бреговић.
Незаборавна забава
У Дому младих је започела незаборавна забава.
Редали су се хитови: Сви марш на плес, Мени се не спава, Зашто ме не подноси твој тата…
Тотално „лудило“ наступило је када је Тифа отпјевао „Тако ти је мала моја кад љуби Босанац“.
Бијело дугме је са Тифом имало прво полувријеме концерта од 13 пјесама.
Да се разумијемо, на Тифи су јасно видјиви трагови роцк живота. Висине гласа му нису ни приближно из времена када је био толико гласовно моћан да замијени до тада неприкосновеног Жељка Бебека. Наравно, трагови су видљиви и физички. Оно што је срећа да је његова препознатљива и непоновљива боја гласа остала неокрзнута. Али ни „висине“ заиста нису проблем, гдје год је било „чупаво“, Брега је вокално помогао и све је било за 5.
Иначе, након сваке отпјеване пјесме публика је једногласно и громогласно скандирала „Тифа, Тифа, Тифа…“.
Несумњиво је највећи миљеник публике од свих чланова Бијелог дугмета. Треба бити поштен и рећи да је у првом дјелу концерта било и неколико инструменталних излета Бреге и Ђиђија, чак су у једном тренутку били у непару да су на секунду и застали, али ништа страшно. Напротив, све је то имало неку своју чар и пружало осјећај да смо у 1974. години каду су почињали управо у Дому младих у Сарајеву.
Након незамјењивог Тифе и уводних тактова „Пљуни и запјевај моја Југославијо“, публика је спонтано отпјевала рефрен пјесме, чак се у првом реду вијорила застава некадашње нам домовине, а онда се бенду придружује Ален Исламовић. Тифу сам имао прилике више пута слушати уживо, али Алена Исламовића сам први пут слушао на неком концерту. Заиста не знам и не занима ме колико ко има година, али Ален, као и остали чланови бенда, сигурно није у цвијету младости… Међутим, одговорно тврдим да сваком пјевачу на кугли земаљској Ален Исламовић може изаћи на мегдан! Човјек има висине осамнаестогодишњака и прецизност врхунског стријелца.
Док је пјевао уводне пјесме свог блока, помислио сам па људи ово је публици час разлике између породичног и роцк живота. Тифа је дефинитивно харизма и мост бенда са публиком, а Ален глас бенда. Данашње Бијело дугме не би могло егзистирати без иједног од њих и први пут у историји Дугмета – Дугме није само Бреговић, већ комплетан бенд укључујујући и нестварно доброг Огија Радивојевића. Без икакве зле намјере и скривених мотива, одсуство Жељка Бебека је непримјетно. Важно је нагласити да је одсуство Жељка Бебека чин његове слободне воље. Горан Бреговић му је са садашњим менаџером Адисом Гојаком дошао „на ноге“ у Загреб да разговарају са њим, међутим он је био категоричан да то „не би било добро за његову самосталну каријеру“. Наравно, таква одлука се мора поштовати и поштује се, те Жељко Бебек својевољно није дио ове турнеје, али наравно неизбрисив је његов траг у Бијелом дугмету и хвала му.
Након отпјеваног блока са Аленом Исламовићем публици се обратио Горан Бреговић и скренуо пажњу „да је касно, да смо фулали вријеме, до када имамо излаз и да идемо кући“.
Наравно, публика се „побунила“ и Брега је позвао Тифу „хајде дођи ти заврши ово“.
Врхунац вечери је био да су се Ален Исламовић и Тифа заиста искрено загрлили и загрљени отпјевали: Хајдемо у планине, Ђурђевдан, Има нека тајна веза и Ружица!
Што би рекао покојни Оливер Драгојевић „све што је лијепо има крај.“
Концерт у Требињу
Велики концерт Бијелог дугмета у Требињу заказан је за 3. август на стадону у Полицама.
Већ је продато више од 2.000 улазница.
Сви који желе, улазницу мoгу да купе преко платформе: gigstix.ba и у Поштама Српске.
Организатори су обезбједили и пакет аранжмане који укључују ноћење у Требињу у једном од хотела из понуде, као и једнодневне излете аутобусима из 10 градова.
Више информација може да пронађете ОВДЈЕ!
Шта Ви мислите о овоме?