Српска православна црква /СПЦ/ данас прославља Светог Василија Острошког и Тврдошког чудотворца. Рођен је као Стојан Јовановић у селу Мркоњићи у Поповом пољу код Требиња, од мајке Ане-Анастасије и оца Петра, 28. децембра 1610. године
У његовој дванаестој години послали су га у манастир Завалу, који се налази у подножју брда Острог по чему јем касније, и добио име Острошки.
У манастиру је већ тада игумановао његов стриц Серафим. Овдје је млађани Стојан научио мудрости Светога писма и Светих отаца. Читајући књиге и ријечи Светих отаца душа му је упила љубављу према Богу и подвижничком животу.
Послије неколико година, Стојан је прелашао у манастир Тврдош, по коме је, касније, добијо и своје друго име "Тврдошки".
У Тврдошу је, након похађања манастирске школе, примио и монашки постриг и свештенички чин, те је постао парох поповопољски. Овдје се замонаши и добио је име Василије.
Погоршање прилика у манастиру, нарочито због унијатских притисака из Дубровачке надбискупије и самовоље турских власти и жеља за дубљим подвигом, одволе су монаха Василија као архимандрита у Пећку патријаршију и, по благослову патријарха Пајсија Јањевца, даље на Свету Гору, а затим у Влашку и Русију.
Отуда се вратио са даровима тамошњих владара страдалном народу у Херцеговини. Године 1638. архимандрит Василије је рукоположен у Пећи одлуком Светог синода за митрополита херцеговачког, са обновљеном светосавском титулом - митрополит захумски. Касније ће додати и титулу скендеријски.
Као архијереј живио је у манастиру Тврдош и одатле утврђивао у православљу своје вјернике, чувајући их од турских свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог, код Никшића, гдје је наставио свој строги подвижнички живот.
Манастир Острог 1890. године
У Острогу је почео да окупља око себе и друге монахе и подвижнике, и са њима је обновио цркву Ваведења Пресвете Богородице, коју су раније саградили претходни острошки подвижници. Нешто касније, Василије је подигао и украсио цркву Часног и животворног крста у Острошкој стијени.
Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и рада, као и многобројних брига за земаљска и небеска добра своје пастве, Светитељ острошки достигао је полако и до краја свог овоземаљског живота.
Упокојио се мирно без болова и патње, лако предавши душу своју у руке Господа 29. априла/12. маја 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице.
Његове свете мошти почивају у острошкој испосници, неподложно закону труљења, више од 350 година.
Чињеница нетрулежног тијела овог великог светитеља, представља феномен за себе, који људи називају чудом. Овај се феномен једино може схватити и објаснити светим животом острошког свеца. А живот Светог Василија био је заиста живот у Богу. У њихову моћ исцјељења и утјехе вјерују подједнако и хришћани и муслимани.
Поклоници и данас долазе у великом броју из свих наших крајева Острошком чудотворцу, без обзира на то које су вјероисповијести или националне припадности. Долазе, штавише, и из иностранства.
Крај кивота светитељевог узносе се молитве и на српском и на страним језицима. Многи доносе дјецу да крсте баш испред моштију Светог Василија, а поједини своју дјецу називају управо по имену великог светитеља.
У манастир Острог долазе и они који траже да им се читају молитве за здравље, исцјељење, спасење...
Мошти Светог Василија неколико пута су напуштале манастир Острог. Било је то и 1996. године, када је острошки чудотворац посјетио Требиње, манастир Тврдош, родне Мркоњиће.
Шта Ви мислите о овоме?