Slavko perosevic.jpg

У Дому младих одржано је гусларско вече посвећено стваралаштву књижевника и једног од најпознатијих српских пјесника данашњице Славка Перошевића.

Он је аутор великог броја родољубиве, завичајне, лирске и љубавне поезије. Бавио се многим борилачким вјештинама кик-боксом, тајландским боксом, џијуџицом, рвањем, ММА, (носилац црног појаса у кик-боксу, други дан те носилац црног појаса у џијуџицу, четврти дан) каже за себе да није необично за спортисте да се остваре у пјесничком животу, а који су имали танану душу као Миодраг Перуновић.

"Не мора да значи да онај ко на први поглед изгледа мало спортски, развијено, нема у себи пјесничке квалитете, пјесничке осјећаје. За пјесника је ипак најважнија хипер сензибилност. Пјесник који то не носи у себи, мислим да не може да пише епске стихове", казао је Перошевић.

Љубав према лирској поезији стекао је читајући пјесме Вита Николића, Сергеја Јесењина, а данас га многи критичари након Његоша и Радослава Бећировића сматрају трећим бардом српске епске поезије.

Према њему је то једна од најсвјетлијих и најзначајнијих титула које један Србин може да добије.

"Ту титулу даје народ и то долази из народа. Људи су почели да о мени говоре као о епском барду, а ја не могу рећи да ми то не причињава задовољство. Епских бардова је било јако мало, а свега другог више, предсједника, краљева, министара, владика, али епских бардова мало Вишњић, Његош, Бећировић, Божо Ђурановић, а људи сада то говоре за мене. Хвала им пуно на томе. Недавно сам добио награду за Животно дјело од стране Српске куће као кровне културне институције српског народа у Црној Гори и та се награда на моје задовољство зове Златна круна Немањића", истакао је Перошевић.

Инспирација за његова дјела је у првом реду мали обичан човјек, они мали шерафи који чине велику Српску витешку јуначку машину.

"Долазило је у нашој историји случајева када се појединци истакну и заслуже да буду опјевани, али колико је тих малих људи, малих шерафчића, без којих наша историја не би била оно што је. Због тога постоји споменик Незнаном јунаку јер много је таквих незнаних јунака храбро и витешки погинуло, а о њима се ништа не зна. Ја покушавам да изађем из клишеа, гдје се увијек опјевавају исти јунаци, исти људи. Епских пјесника је мало, а велики број јунака. Мало руку, малена и снага и не можемо опјевати све који су заслужили, али се трудимо свим срцем и душом", објаснио је Перошевић.

За епску поезију каже да је као феникс јер она понекад сагори, али онда васкрсне.

"Некад се та поезија држи на танкој нити и остане на двојици, тројици пјесника, али се увијек пронађе неко ко дуне у тај епски жар и из тога се разбукте многобројне варнице. Данас имамо доста добрих и квалитетних епских пјесника који пишу као и младих гуслара, а ми требамо да будемо примјер и узор тим младим људима и да их подржавамо у раду. Моја посљедња књига се зове 'Епика је чувар српске душе' и сам наслов говори да је епика заиста уз Српску православну цркву чувала и очувала српску душу кроз нашу историју. Била је један од два темељна стуба која су сачувала српство", јасан је Перошевић.

На крају разговора Перошевић истиче да Херцеговина у његовој поезији заузима велико, примарно мјесто јер Херцеговину не дијели на Стару Херцеговину и Херцеговину.

"Ја увијек са поносом истичем да сам прије него што сам Србин, Херцеговац. Ова вјештачка граница која стоји коју сам назвао ружни ожиљак и дијели један те исти народ наметнут је оштрицом мача неких моћника. Један народ се не може подијелити и кад кажем у Херцеговини осјећам се као свој на своме. Осјећам се као у својој кући јер је Херцеговина моја отаџбина", закључио је Перошевић.

Неке од његових најљепших епских пјесама су "Мојковац — Крвави Божић", "Његош", "Русија", "Повлачење српске војске", "Црногорска племена и јунаци", "Српске битке", "Битка на Кошаре", "Битка на Лијевче пољу", а његове десетерачке стихове уз струне гусала снимили су гуслари Миломир Миљанић, Ђорђије Ђоко Копривица, Славко Горановић, Светозар Зековић, Ранко Минић, Илија Палдрмић, Васо Ђондовић, Момир Авдаловић...

Организатор вечери је било Гусларско друштво "Бијела Гора".

"Посљедње писмо мајци"

Задње дане одбројава зима
Дах прољећа трепери у зраку
А ја жељан стихова и рима
Почех писат пјесму о јунаку
Зраци сунца топе лед и снијег
С неба кликћу орлови крсташи
Док са епским пером клешем спомен
Српском змају Васиљевић Саши
Ка прошлости мис'о ми одлеће
На Кошаре однесе ме машта
Ту га виђох како пише писмо
И са старом мајком се опрашта
"Мајко мила ја ти р'јечи ове
Ноћас пишем из хладнога рова
Предосјећам да ћу погинути
Ово су ми можда задња слова
Црне су ме обузеле мисли
Док ратујем од куће далеко
Вјеруј мајко нема једног дана
Да из чете не погине неко
Обруч смрти око нас се стег'о
Засипљу нас снопови ракета
Задњом снагом свету српску земљу
Брани славна "Сто двадест пета"
Бој жестоки кроз планину хучи
Хладни вјетар низ голети брије
У крвавим ранама падају
Најхрабрији синови Србије
Ту ђе правда с неправдом се бори
Ђе истина војшти против лажи
Слутим мајко да ћу остат и ја
Српском роду на вјечитој стражи
А смрт страшна кад нам у дом сврати
Кад ми срце разнесу рафали
Немој плакат' моја мила мати
Само на гроб св'јећу ми упали
Кад у раку крену да ме ставе
На те путе ка мом вјечном кутку
Нека звуци испрате ме пјесме
"Све што желим у овом тренутку"
А с Кошара равној Шумадији
Када оде војникова пошта
Бој стравични кроз гору зајеча
Мртав Саша к земљи се стропошта
Покоси га у крвавом шанцу
Рески удар душманскијех мина
Авет смрти уграби јунака
Оста мајка без јединца сина
А када су сахранили борца
Ког крвави убише џелати
Стиже кући закашњело писмо
Сузних очи отвори га мати
Руке су јој дрхтале од туге
Жалећ' сина, жалећ своју лутку
Док хук вјетра носио је пјесму
"СВЕ ШТО ЖЕЛИМ У ОВОМ ТРЕНУТКУ".