Ненад Милкић представио своја дјела

Народна библиотека Требиње је била мјесто гдје је организовано књижевно вече Ненада Милкића, једног од најчитанијих писаца данашњице.

Он је правник, пјесник и књижевник, члан је Удружења књижевника Републике Српске и Србије. До сада је објавио седам романа и двије збирке поезије, а заљубљеник је у шах, историју и старословенску митологију.

Почео је прво са писањем поезије и након двије издате збирке пјесама сматрао је да је дошао до свог пјесничког зенита и окренуо се писању романа.

Ненад Милкић није крио радост што се по први пут представља публици на југу Херцеговине.

"Са својим романима обишао сам Херцеговину и ово српство што се његује је лијепо и надахњује да радим још више него до сада", рекао је Милкић.

За њега многи кажу да пише о темама о којима други не желе да пишу, а први роман "Зовем се Дуња" говори о абортусу. Инспирацију је пронашао у истраживању да се у Србији изврши преко 200.000 абортуса што легалних што нелегалних.

"Роман сам написао прије 11 година, а ове бројке су и данас актуелне. Због тога и породичног насиља који је велики проблем данашњице написао сам роман 'Зовем се Дуња'", рекао је Милкић.

Након првог романа слиједе три романа, то јест трилогија "Ми смо бранили Кошаре". Романи говоре о младим људима, војницима који су чували границу са Албанијом током агресије НАТО на Србију. Након ове трилогије Милкић је написао четири романа посвећена страдању сарајевских Срба током деведесетих година.

"Роман 'Кости' који је први од ова четири романа говори о ратним дешавањима у Сарајеву, о чињеницама, шта је било и шта се дешавало у овоме граду. Роман је прије свега писан за Србе из Србије који уопште не знају дешавања на подручју БиХ. Борим се да то отргнем од заборава и да се прекине прича да је била опсада града. Много труда и емоција сам уложио у овај роман и он ми је до сада најдражи који сам написао, док је најбоље прошла трилогија о Кошарама", истакао је Милкић.

За себе каже да је препознатљив по томе што пише родољубиву књижевност и осврће се на српску најближу историју.

"То људи воле да читају јер добијају нешто што им је опипљиво, а о томе не могу да читају у књижевности или да слушају у медијима. Пишем без резерве и не склањам се од тема и да пишем са задршком и да се бојим шта ће ко рећи. То што се десило, десило се и ја желим да то избацим на свјетло дана. Ту искреност у писању људи препознају и то воле, а с друге стране пишем о људима који су још живи, али живе у лошим условима. Та реакција њима блиских људи је наишла на добар пријем и људи су захвални да се напокон неко нашао да прича и пише о њима", објаснио је Милкић.