Француски војник Жан-Стефан и дјевојчица са Косова и Метохије, Милица, постали су главни јунаци модерне бајке за коју је чуо скоро сваки становник Србије. Давне 2000. године, војник и дјевојчица виђали су се скоро сваки дан, а Милица је Жану остала у срцу и након дугих 20 година, те се 2020. године вратио у нашу земљу како би је пронашао.
Ипак, то није био посљедњи пут да је овај војник одлучио да пронађе своју хероину. Он је 13. јануара 2024. године, поводом прославе српске Нове године, поново стигао у Крагујевац како би овај празник прославио са својом мезимицом.
Како објашњава за Телеграф.рс, ни послије цијеле 24 године однос између ово двоје људи није се нимало промијенио.
Жан-Стефан са врата је испробао све Миличине специјалитете о којима пријатељима у Француској стално прича, а дане су испунили разним темама и присјећањем на први сусрет.
- Стигао сам 13. јануара да заједно прославимо православну Нову годину, а чим сам дошао много људи је жељело да ме упозна. Чини се да сви памте моју и Миличину причу. Она ми је недостајала наравно, али одржавамо контакт и свакако ћу се трудити да се виђамо што више можемо - почиње Француз за наш портал.
Каже да је овога пута поред Миличиног града Краљева, посјетио и манастир Жичу, а да је призорима одушевљен. Поред топлог загрљаја и изгубљеног погледа мале дјевојчице са Косова и Метохије, Жан-Стефан памти и најбољу храну коју је икада пробао. Милица је сада одрасла жена, мајка двоје дјеце, а према ријечима војника - одлична куварица.
- Милица кува много добрих јела, сарми, бурека, ајвара, српских специјалитета... Једва сам чекао поново да их пробам, а у Француску се враћам сигурно са неколико килограма вишка - каже овај човјек кроз смијех.
Жан-Стефан и Милица су сатима разговарали, упознавали једно друго са својом дјецом, дијелили успомене и сузе. Ипак, Француз каже да му свака посјета пребрзо прође, али да планира да покаже Милици и своју домовину.
- Разговарамо о свим темама, посљедњи пут када сам дошао, у августу 2022. године, посетио сам КиМ. Тада сам био са својим сином и провели смо 15 дана код Милице. Увијек када дођем код ње дани су нам испуњени емоцијама и вријеме нам пребрзо пролази, али планирам опет да дођем. Такође, планирам Милици да покажем своју домовину, те бих волио целу њену породицу да доведем у Француску - прича овај човјек и тужно додаје да му је вријеме пролетило, па већ пакује кофере за одлазак.
Подсјетимо, Француз је током 2000. и 2001. године био војник у међународним трупама на Косову и Метохији. Француска база налазила се прво у Бањској, а затим у Новом Селу, а разлог боравка војника биле су интервенције у Косовској Митровици, укључујући заштиту такозваног моста Аустерлиц, који је био уништен у то вријеме.
Жан-Стефан је штитио и конвоје у којима су превожени Срби из села Гојбуља код Вучитрна до Косовске Митровице током дана како би се снабдјели залихама. Док је обезбјеђивао конвој, примијетио је једну дјевојчицу која је забринутим погледом пратила мајку до камиона.
Погледао је и осмијехнуо се како би је ослободио брига и дао знак да је у сигурним рукама.
- Након тога, када је чула војна возила како патролирају селом дошла је да види да ли сам ту. Добио сам један стидљив осмијех све до дана када сам је током службеног обиласка села видио како бере јагоде, које је обожавала. Пришла ми је и понудила једну, а након тога ми је сваки пут махнула - присјетио се раније Жан-Стефан.
У том тренутку, Милица је имала осам година али се сјећа једног француског војника који ју је волио као ћерку. Жан-Стефан јој је једном рекао да би волио да има ћерку и да ће се звати као она – Милица. За крај мисије на Косову и Метохији, прије повратка кући, француски војници су направили војну свечаност испред сеоске школе. Том приликом Жан је поклонио Милици лутку барбику коју је купио у Приштини.
Жан-Стефан данас живи у градићу Арсаку, недалеко од Бордоа и бави се производњом вина, а он и његова мезимица из Србије своју бајку одлучили су да подијеле са другом дјецом.
Од своје животне приче направили су стрип, који је тренутно доступан само на француском језику. Како кажу, циљ им је да инспиришу другу дјецу и одрасле да вјерују у чуда и да никада не престану да трагају за оним што јарко желе да пронађу.
Шта Ви мислите о овоме?