Политички лидери у Републици Српској и Федерацији БиХ, након састанка и договора из Лакташа, коме су присуствовали лидери СНСД-а, ХДЗ-а БиХ и Тројке, почели су да износе своје приједлоге измјена постојећег Изборног закона. Док јавност највише интересују скенери на бирачким мјестима, обавезно гласање, повећање изборног цензуса и избор хрватског члана Предсједништва, остали су помало незапажени приједлози да изборне листе убудуће буду затвореног типа, а да мандат припада партији, што би додатно нарушило и онако лоше демократске капацитете, а од лидера би створило политичке апсолуте - став је политиколога.
О чему је заправо ријеч?
Техничке измјене постојећег изборног закона, односно питања транспарентности и интегритета изборног процеса, апсолутно су неопходне. Међутим, нико од политичких лидера још увијек није говорио о каквим конкретним техним измјенама је ријеч. Оно што јавност очекује је да ће измјенама изборног закона бити уведени скенери приликом гласања и то отиска прста и гласачког листића. Опозиција у Републици Српској захтијева и увођење видео надзора на бирачка мјеста, што је поптуно нереалан захтјев и већ сада је јасно да је ријеч о чистој популистичкој причи.
Друга важна ствар лидерског приједлога измјена изборног закона предвиђа обавезно изборно гласање, а да ће они грађани који не буду гласали бити новчано кажњени. И док постоје државе у којима се овакве одредбе закона спроводе попут Конга, Аргентине и Белгије, ипак је тешко очекивати да се једна овако озбиљна мјера уведе у изборно законодавство БиХ. Иако овај приједлог на прву руку изледа као поприлично занимљив, излазак на биралишта је грађанско право, а не обавеза и као таква сваком грађанину оставља могућност да сам одлучи да ли ће изаћи на изборе или не. Истраживања показују да је у земљама гдје је уведено обавезно изборно гласање, осим повећања процента изашлих грађана, најчешће дошло и до повећања броја неважећих и непопуњених гласачких листића.
Повећање изборног цензуса је идеална прилика за велике политичке партије да се ријеше оних који су залутали у политику и који су ту искључиво ради личних интереса. Садашњи цензус од три одсто је апсолутно низак и без икаквог додатног разишљања га треба га повећати како би се политичка сцена колико-толико прочистила од уљеза. Лидерски приједлог измјена изборног закона предвиђе увођење цензуса од пет одсто за парламентарне изборе и четири одсто за локалне изборе. Да су претходни парламентарни избори одржани са цензусом од пет одсто, у Народној скупштини Републике Српске не бисмо гледали Листу за правду и ред Небојше Вукановића, ДНС, НДП и СПС. Владајућим је циљ, очигледно, да дође до укрупњавања политичке сцене, али и да се неке ташна-машна политичке партије већ једном пошаљу у политичку прошлост. Оне партије које не могу да освоје више од пет одсто гласова грађана и не заслужују да буду у парламентарном животу једне земље и коментаришу све у земљи, иако немају никакво знање о томе, већ су ту само да би нешто рекли.
Оно што највише треба да забрине сву јавност је најава промјене изборних листа из отворених у затворене. Изборне листе у Републици Српској, а самим тим и у Федерацији БиХ су отвореног типа. То значи да грађани на гласачком листићу могу да гласају за политичку партију, конкретног кандидата или више њих. Иако отворене листе имају недостатке гдје је највећи расподјела гласова унутар листе на начин да је неки кандидат добио 20 гласова, а да му се прикаже десет, ипак то није разлог да се оне замијене затвореним изборним листама, како то предвиђају политички лидери. Ти гласови ипак остају листи на којој су ти канадидати били и више је ријеч о унутрашњим трвењима међу кандидатима и (не)повјерењу. С друге стране, затворене изборне листе предвиђају да се гласа само за назив листе - нпр. СНСД-МИЛОРАД ДОДИК или ЛИСТА ЗА ПРАВДУ И РЕД НЕБОЈША ВУКАНОВИЋ. У том случају потпуно ће постати неважно (иако не би требало) ко су будући посланици или одборници. Партија ће утврдити њихов редослијед и у том случају ако листа добије 12 мандата, у скупштину ће ући 12 првих са листе, а не као сада да може да уђе и први на листи, али и посљедњи у зависности од броја личних гласова. Зтаворене листе су у Србији, па имате ситуацију да је Александар Вучић кандидат за предсједника, а да се у исто вријеме налази и у називу листе за парламентарне или локалне изборе, што је ван сваке политичке логике. Гласачи у том случају гласају за Вучића, иако Вучић уопште није кандидат на листи. Апсолутни апсурд.
Још један приједлог лидера је да измјене изборног закона подразумијевају да мандат припада странци како би се тобоже смањила политичка корупција. Заправо, ријеч је о интересу политичких партија да у сваком случају непослушне посланике/одборнике могу да "пошаљу кући" и у скупштинске клупе доведу сљедећег са листе који је по њиховој вољи. Иако би то на први поглед имало одређених предности јер би се спријечили такозвани "прелетачи" у скупштинским клупама, временом би, показују искуства држава у којима су се примијењивале ове одредбе дошло до својеврсне партијске диктатуре, гдје би један човјек или њих неколико одређивало ко ће бити народни посланик, односно одборник, то јест ко је погодан а ко не. Некадашњи посланици СРС Војислава Шешеља су својевремено потписивали такозване бјанко оставке, односно – ако и помисле да пређу у другу партију, по аутоматизму би била активирана њихова оставка коју су потписали прије самог избора за народног посланика. Бјанко оставку је својевремено потписао и Томислав Николић, али је након напуштања радикала 2008. године остао у скупштинским клупама јер су се бјанко оставке свих народних посланика СРС налазиле управо код њега, па његову није имао ко да активира.
Шта Ви мислите о овоме?