Филм "Недеља" који говори о животу покојног певача Џеја Рамадановског привукао је велику пажњу и многи му прогнозирају огроман успјех у биоскопима.
У улози Џеја нашао се пјевач Хусеин Алијевић Хуса који се прославио деведесетих у групи „Беат Стреет“. Иако није глумац по струци, Хуса се одлично снашао на сету и успио вјерно да дочара лик легендарног певача.
Улогу је добио на кастингу, а занимљиво је да је 1992. године „Беат Стреет“ наступио као плесна група Џеја, и то на инсистирање Рамадановског.
Ипак, Хуса није једини који се нашао у улози глумца и одлично одрадио посао, а да није школован за ту професију.
Легендарни Павле Вуисић остварио је бројне улоге у нашим култним филмовима и серијама, а да није имао формалног глумачког образовања. Само нека од остварења у којима смо га гледали јесу „Камионџије“, „Капетан Леши“, „Паја и Јаре“, „Валтер брани Сарајево“, „Отписани“, „Другарчине“, „Поп Ћира и поп Спира“, „Идемо даље“, „Приче из радионице“, „Маратонци трче почасни круг“, „Ко то тамо пева'“, „Сећаш ли се Доли Бел?“, „Лаф у срцу“ и друга.
Вуисић је студирао право, а до почетка педесетих година прошлог вијека, бавио се и новинарством. У том периоду неколико пута је безуспјешно покушавао да се упише на Академију за позоришну умјетност.
Непуну сезону глумио је у Панчевачком позоришту, истовремено је статирао на филму „Чудотворни мач“ Воје Нановића. Убрзо је добио и главну улогу у „Три корака у празно“, за коју је награђен Златном плакетом Арена на фестивалу у Пули. Критичари су тада коментарисали да се чини да он уопште не глуми, већ да је увијек исти, али да је сваку емоцију или мимику било немогуће поновити.
Током своје глумачке каријере одиграо је више од сто улога, а публика га највише памти по улози Паје у култној серији „Камионџије“.
Миодраг Петровић Чкаља важи за једног од наших најбољих комичара свих времена, а то му је за руком пошло без завршене Академије.
Глумом је почео да се бави у драмској секцији у гимназији у Крушевцу, а потом је почео да студира ветерину. Ипак, од глуме није одустајао, и играо је у КУД „Иво Лола Рибар“.
Године 1946. постаје члан Драмског студија Радио Београда, гдје и почиње његова популарност учествовањем у емисији „Весело вече“. Од 1951. до 1977. године био је члан Хумористичког позоришта у Београду. Убрзо је почео да ради и у позоришту, и све то без Академије, која му очигледно није била неопходна уз сав таленат.
Неке од улога по којима ћемо га памтити одиграо је у остварењима „Камионџије“, „Паја и јаре“, „Врућ ветар“, „Сервисна станица“, „Нема малих богова“, „Златна праћка“, „Пут око света“, „Орлови рано лете“, „Вишња на Ташмајдану“, „Силом отац“, „Авантуре Боривоја Шурдиловића“, „Чкаља“, „Бољи живот“ и друге.
Легендарна Радмила Савићевић завршила је Женску занатску школу јер мајка није имала могућности да јој пружи школовање у гимназији, али је она увијек истицала да јој је мајчина љубав била довољна.
Глумачку каријеру је започела 1946. године, а први филм је снимила 1961. У питању је улога разредног старјешине у филму „Вишња на Ташмајдану“, када је и скренула пажњу на себе.
Популарност је стекла улогом Виолете у „Камионџијама“, а потом је одиграла и улоге бака Вуке у „Позоришту у кући“, Риске Голубовић у „Срећним људима“, те серији „Бабино унуче“, остварењима „Врућ ветар“, „Паја и Јаре“, „Докторка на селу“, „Авантуре Боривоја Шурдиловића“, „Давитељ против давитеља“, „Бољи живот“, „Жикина женидба“ и другим, а посљедњу улогу одиграла је у серији „Породично благо“.
Поред тога, остварила је значајне улоге и у позоришту, а иако се у Београд преселила како би градила каријеру, Академију никада није уписала.
Живојин Жика Миленковић каријеру је започео у Нишком народном позоришту, да би потом прешао у Београдско драмско позориште, гдје је глумио до пензионисања.
Ипак, мало коме је познато да он није школовани глумац, те да је успјех постигао искључиво захваљујући свом таленту и љубави према овој професији. Жика је завршио Вишу педагошку школу и једно вријеме је био наставник књиевности у Нишу, али је љубав према глуми била јача, те је њу одабрао за свој живтни позив.
Миленковић је глумио у преко 30 филмова, преко 300 серија и одиграо је око 150 позоришних представа. „Народни посланик“, „Златна праћка“, „Више од игре“, „Госпођа министарка“, „Дипломци“, „Камионџије“, „Жута“, „Позориште у кући“, „Повратак отписаних“, „Врућ ветар“, „Како сам систематски уништен од идиота“, „Варљиво лето ’68“, „Бољи живот“, „Хајде да се волимо“, „Полицајац с Петловог брда“, „Отворена врата“, „Срећни људи“, „Породично благо“, само су нека од остварења у којима смо имали прилику да га гледамо.
Давор Дујмовић у свијет глуме је ушао сасвим случајно, када је био други разред ниже музичке школе. Он је са својим оцем био у једном ресторану и ту га је примијетио редитељ Емир Кустурица. Кустуричин асистент питао је Даворовог оца да ли дјечак може да дође на аудицију за улогу у филму „Отац на службеном путу“, овај је пристао и ту почиње његова каријера.
За ову улогу добио је Златну палму у Кану и покушао да упише Академију, али није успио. Касније више није покушавао, а како се испоставило, то није имало никакав значај за његове успјехе у свијету глуме.
Дујмовић је наредну значајну улогу одиграо у филму „Стратегија швраке“, а са непуних 18 година добио је главну улогу у филму „Дом за вешање“. Након овога је проглашен једним од пет најбољих глумаца у Европи, а он и његова партнерка из филма Синоличка Трпкова проглашени су најбољим глумачким паром у бившој Југославији.
Након тога је почео да игра и у позоришту, а на филму и телевизији гледали смо га у култним остварењима: „Сложна браћа“, „Подземље“, „Празник у Сарајеву“, „Била једном једна земља“ и другим.
Бранислав Петрушевић Петрући каријеру је започео на радију у радијском програму „Индексово радио позориште“. Касније је са Слободаном Бићанином Бићком и Марком Стојановићем Маркосм постао члан „Индексоваца“, а њихова представа „Избори – јер сте ви то тражили“ постигла је велики успјех.
Учествовао је у бројним другим представама, а глумио је и у филмовима и серијама „Мољац“, „Хајде да се волимо 3“ и другим. Иако је живео од глуме, Петрући је завршио Факултет организационих наука у Београду, смер – кибернетика.
Велику популарност Станојло Милинковић стекао је улогом у филму „Ко то тамо пева?“ у, сада већ култној сцени, у којој не дозвољава да се аутобусом пређе преко његовог орања. Његова реченица: „пусти ме, зваћу децу“, често се цитира, а занимљиво је да Станојло уопште није био глумац, те да га је редитељ Слободан Шијан пронашао случајно, на аудицији за филм „Најлепша соба“.
Осим у поменутом филму, овај лимар из Свилајнца глумио је и у остварењима „Најлепша соба“, „Маратонци трче почасни круг“ и „Како сам систематски уништен од идиота“.
Сличну причу имао је и Мирољуб Трошић, наставник музичког. Њему је 2007. године Радош Бајић понудио улогу Ђоде у серији „Село гори, а баба се чешља“, што је он прихватио и брзо постао један од омиљених јунака. У овом пројекту глумио је 10 година.
Ово су били само неки од глумца који су, без икаквог формалног глумачког образовања, успјели да уђу у легенду и талентом се издвоје од других.
Шта Ви мислите о овоме?