Земље чланице НАТО у Европи суочавају се са све вец́ом кризом – Русија и Кина се убрзано наоружавају, а Москва прелази на потпуну ратну економију.
Иако су САД и даље јаке, а украјински отпор не јењава, и једно и друго би могло да се промијени веома брзо, пише аутор Луис Пејџ у свом коментару за британски "Тхе Телеграпх".
Што је још горе, у Америци је дошло до политичке промјене. Трампово крило Републиканске партије, сматра аутор, не одражава оно што већина Американаца жели - ипак је Доналд Трамп постао предсједник, а можда и поново, због ужасних демократских кандидата. Тврдолинијски републикански политичари који тренутно блокирају помоћ Украјини не говоре у име већине Американаца, али бројке на Капитол Хилу им дају непропорционалан утицај.
Оно што се мање разумије јесте да је предсједник Џо Бајден такође непоуздан савезник. Он је намјерно одбио да Украјини да оружје које би могло да сруши Керчки (Крим) мост који повезује руско копно са Кримом – што би потенцијално био одлучујући ударац Кремљу – јер је заплашен Путиновом нуклеарном бравадом. Бајден није чак ни послао тенкове све док га Британија није "гурнула" својом одлуком да испоручи, наводи Пејџ (одвраћајући му пажњу или, вјероватније, намјерно не помињући притисак Берлина на Вашингтон по истом питању, оп.а). Он такође, како сматра аутор, не представља Американце, иако је главнокомандујући..
Сценарио из ноћне море је онај у којем Русија успијева да споји завршетак борби у Украјини и настави масовно наоружавање и мобилизацију која је у току. Дугорочно гледано, руска економија ће се урушити под притиском баш као што се догодило Совјетском Савезу. Али краткорочно – вјерују Пољаци за само три године – руска војска би могла да се врати, већа и прекаљена у борби. А онда Кина креће против Тајвана, као што Владимир Путин креће против НАТО-а, предвиђа аутор.
Кључна потреба - беспилотно ваздухопловство и ракете
Да су САД биле одлучне и вољне да поднесу терет борби, вјероватно би могле да побиједе у оба рата одједном. Али, као што се могло видјети, будући предсједник можда није одлучан или вољан да то учини, па се поставља питање шта то значи за земље са ове стране Атлантика.
Како аутор наводи, овдје важи стара изрека: "Ако хоћеш мир, спремај се за рат". Британија и Европа коначно морају да воде рачуна о сопственој одбрани умјесто да троше свој новац на надувене државе благостања и да се ослањају на Америку за своју безбједност. Међутим, не ради се само о вец́ој потрошњи на одбрану, већ и о ефикасном трошењу, како је истакнуто. Широм западног свијета, бивши војни официри тврде да ситуација у Украјини значи да су Европи потребне огромне количине тенкова, оружја и граната.
Мада, по мишљењу аутора, Европа не би требало да се бори на тај начин. Руска инвазија, употребом масивних тенкова и артиљерије, била је крвави неуспех, као што је украјинска контраофанзива, такође ослањајући се на тенкове и артиљерију, завршила у крвавом ћорсокаку. Европљани би требало да желе да се боре као што су се Запад, па и САД, борили у Ираку и Либији – циљ је да се сломи руска противваздушна одбрана и доминира небом, а затим елиминишу руски тенкови и артиљерија одозго.
Европи су потребни различити системи и оружје – углавном ракете и дронови разних типова, а не авиони са посадом – који ће јој омогућити да потисне или уништи противваздушну одбрану. У војној терминологији, СЕАД (Сузбијање непријатељске противваздушне одбране) или ДЕАД (уништавање непријатељске противваздушне одбране). Тамо је потребна ударна снага, опет углавном без посаде, да порази непријатељске снаге.
Неки виде да потреба расте – широм Европе и Британије, компаније за производњу оружја буквално балаве над идејом да ће њихове владе уложити огромне суме у развој – од нуле – разних технологија оружја које имају само САД.
Британска политика је одавно била да ће то почети да раде и прије руског напада на Украјину, кроз пројекте попут програма развоја будуц́ег стелт борбеног авиона "Темпест" (који би требало да буде готов до 2035. и да ће бити окосница шири британско-италијанско-јапански ваздушни савез, оп.а.). Али, истиче Пејџ, сва ова војна опрема је потребна брзо и мора заиста да функционише и да буде приступачна.
Пракса коришћења буџета за одбрану као концепта за отварање нових радних мјеста мора се прекинути, истиче Пејџ, и умјесто тога куповати робу "са полице".
Купујте умјесто да развијате лошији производ деценијама
Пољска, коју аутор у овом смислу назива разумном – која је далеко више фокусирана на то пошто се граничи са Русијом – није изградила војну индустрију од нуле. Пољаци су, како се наводи, једноставно купили огроман број тенкова – који за Пољску имају много више смисла него, на примјер, за Британце – од Јужне Кореје, а моћне ракете од САД.
Ако Британија, на примјер, одлучи да су јој потребни тенкови, требало би да их једноставно купи од добрих произвођача попут Јужне Кореје, Њемачке или Израела, умјесто да покушава да оживи своју умирућу индустрију тенкова, као што је то до сада учињено.
Пошто се опрема СЕАД/ДЕАД стварно производи само у САД, треба је куповати тамо, па тако и ловце пете генерације, умјесто да троше деценије и милијарде на програм "Темпест", за који аутор процјењује да никада неће бити тако добар. као амерички производ јер не може и неће да троши толико новца на свој развој. Исти је случај и са свим осталим што је потребно, као што су систем Патриот и други вођени ракетни системи, Томахавци и слично, а чак и да се купује 'са полице', времена је ужасно кратко, наводи аутор.
Када је ријеч о Британији, наводи се да свакако постоје ствари које ће земља морати да изгради сама, на примјер сопствене подморнице, будући да САД планирају да изграде довољне количине ових пловила за себе и Аустралију. Међутим, требало би да буду наоружани америчким оружјем. Исто је и са мини-подморницама, а земља производи и нека друга оружја свјетске класе, попут снајперских пушака или оклопних теренских возила. Али у сваком случају, порука аутора је да престанете да покушавате да све сами урадите и да се упустите у мултинационалне покушаје да се реплицирају ствари које Британија једноставно може да купи. Ти покушаји се, сматра он, увијек заврше катастрофално, указујуц́и на пројекте Еврофајтер, Си вајпер и Мерлин.
Када купујете у иностранству, требало би да престане да се мијеша у британску индустрију и да диже у ваздух савршено добре производе, као што се раније дешавало. Укратко, као и Пољаци, наводи аутор, треба да се уозбиљимо. Украјинци купују Европи и Британији драгоцено вријеме, по страшној цијени у крви. Британија, (а може се претпоставити да аутор мисли и на остатак Европе, оп.а.), закључује Пејџ, треба да их наоружа и наоружа до зуба, не стварајуц́и себи послове – и то треба учинити прије него што биц́е прекасно.
Шта Ви мислите о овоме?