Овог мјесеца проф. др Богољуб Маринковић добио је овације на обиљежавању педесет година рада Математичког друштва „Архимедес“, које је основао 1973. године, а кроз које су прошли многобројни врсни математичари. Груба статистика каже да је око осамдесет одсто младих математичара који су освајали свјетске медаље, којима се дичимо, прошло кроз ову школу.
Многи су данас професори, а много их је и напустило Србију, али професор и даље, у осамедесет и осмој години, свакодневно осмишљава задатке и ради са младима како би им математику учинио занимљивом.
Педесет година је велики јубилеј, а ријеч је о успјешној причи домаће просвјете. Ипак, нико од министара није удостојио ову прилику својим присуством. Да је фудбалски клуб славио 50 година, на прослави би вјероватно било пола Владе. Да ли нам то говори гдје су нам приоритети?
Да ли су људи који су надлежни за улагање у науку свјесни тога?
– Мислим да нису до краја свјесни. Кад је ријеч о математици, многи људи који су на мјестима гдје се нешто одлучује, можда су својевремено побјегли од математике. Ту има и ваших колега доста. Не би требало да је тако. Требало би да постоји исти однос и да се иде према заслузи, што код нас уопште није.
Шта је најважније што пропуштамо као друштво које занемарује математику? Зашто је она важна и људима који не планирају да развијају каријере у природним наукама?
– Познати математичар Хуго Штајнхаус је рекао да ако имате сасвим непознати проблем, из било које области, ако га дате на рјешавање стручњацима различитих области, математичар ће то боље од свих других ријешити. У математици је присутно нешто што је битно свуда, стил мишљења. Ако љекар погрешно закључује, умријеће пацијент. Исто је и у другим областима. Ако инжењер не зна математику, срушиће се мост. Улога математике је универзална. Мислим да ће бивати све већа. Ове технологије не могу без математике. Математика нас учи како да мислимо и како да рјешавамо проблеме. Учи нас систематичности и реду.
Ваша каријера у просвјети траје више од педесет година. Радили сте са много генерација, у различитим образовним и државним системима, а имате и добар увид у просвјетне праксе широм свијета. Који су највећи изазови са којима се ова генерација суочава на пољу учења о рјешавању проблема?
– Министарство просвјете препоручује да се сваки уџбеник прави и у електронској форми. И шта бива? Ученици иду линијом мањег отпора. Зуре у екран, мотају електронски уџбеник и мисле да су научили нешто. Математика се не учи гледањем, него с оловком и хартијом. Ти са екрана можеш да добијеш неке информације, али сам мораш да ријешиш задатак, па тек онда да га шаљеш даље. Поред добрих страна технологије, мислим да има и лоших. Ученик који се поводи свим што добија са екрана, он мало употребљава свој мозак, па ће временом мозак код генерација закржљати и добићемо приглупе генерације кроз десет или петнаест година. То не бисмо смјели да допустимо. Код великог броја ученика, чак код већине, знање је оплићало. Добар дио потрошача интернета и оних који послују с имејловима је све неписменији. Ми добијамо хиљаде имејлова дневно. Када прочитате пропратни текст, ту нема великог слова, запете, ничега… То је погубно. И код најбољих ђака, код оних који иду на такмичења, тако је. Када поредим ову генерацију такмичара сада и ону од прије тридесет година, разлика је огромна и то није добро. Ми радимо на томе да то регулишемо. Правимо надградњу онога што се учи у редовној школи. Ако нам је редовна школа добра, биће и овај додатни рад добар и даваће добре резултате.
Шта Ви мислите о овоме?