У Дому младих је промовисана књига "Мирис шкије" Бранка Алексића. За разлику од прве књиге истог наслова која је бројила 53 приче, у овој има 36.
Аутор свједочи о прошлим временима, тежачком животу на селу, пишући аутентичним херцеговачким говором и то је наставак прича са села из прошлих времена.
У кратким, аутентичним и истинитим причама, које су причане уз огњиште, на сијелима, на њивама у паузама од тешког рада, уз неизоставни мирис шкије- дувана, Бранко Алексић је преточио у књигу, настојећи да не мијења ништа у атентичности говора и догађаја.
Према ријечима аутора, исти наслов књиге је због контраверзности о првој књизи, јер су неупућени, који је нису прочитали, сматрали да сам писао о пороку.
"Дуван јесте порок у Херцеговини, међутим, књига говори о нечему другом. У вријеме кад су смјештене ове приче дуван није био порок него један изговор да се одмори у вријеме тешких сеоских послова, између двије бразде, између два товара. Херцеговачки домаћин није имао времена да прележи читав дан у дебелој хладовини и да мота шкију једну за другом. Поготову кад су били радови могао је два или три пута да запали. И када би обуставио радове он је био свјестан зашто то ради, да одмори чељад и волове. Он ће изјармити волове, извући дуванкесу и запалити. То је био знак осталој чељади да је вријеме за паузу. Није он заустављао те послове јер је зависан о дувану већ је то изговор, а никакав порок. Већину прича прати шкија, али је она свједок тог времена јер је тада заиста и мирисала", објаснио је Алексић.
Алексић каже да је иста тематика, али су новије слике села.
"Нису битни ни ликови ни фабула већ слика села. У причи 'Гука пуре' осликава се читава патријархална заједница која се окупила око вечере јер једино се могло окупити око вечере. За вечеру дођу сви и чобани су ту јер је уз вечеру и договор за сутрашњи дан. Вечера је била симбол опстанка. Ми смо свједоци да село мре и из немоћи да се ишта промијени једино што је остало је да осликаш и прикажеш то вријеме је прича", рекао је Алексић.
Предсједник Завичајног друштва "Освит" из Билеће Миодраг Хрњез Љумо нагласио је да је Алексић успио да оно што се преносило са кољена на кољено - заустави, запише и напише свевремено.
"Једног дана ако нестане усмене традиције има гдје да се прочита и то је велики Бранков допринос. Он је сачувао прегршт старих израза, једну енергију, начин и стил живота у једном периоду, времену и простору. Простор који је око нас потпуно се промијенио. Више нема узораних ливада, ораница, људи да људују, људовање смо заборавили и Бранко је зауставио тај период и ставио га у корице и то је његов велики допринос. Тај мирис дувана је мирис наше душе која се осјећа на даљину и која се препознаје у очима људи који су људовали између себе", јасан је Хрњез.
О књизи је говорио и Мирослав Радовановић, а наступио је и млади гуслар Огњен Стојановић.
ГУКА ПУРЕ
У саму ноћ, кад се затвори и намири ајван, херцеговачки домови су пуни чељади. Чобани суше чарапе и обојке поред ватре. Весело се чаврља на све стране. Чекајући да буде готова вечера, праве се планови за сутрашњи дан. Повећу просторију обасјава ватра са огњишта и лампа у самом ћошку, близу астала. Дјеца нестрпљива, окупила се око огњишта. Глад им брани да примире док се чађави котао скине са ватре. Домаћица захвата по једну кашику пуре, и пошто дода мало кајмака, трене у полуотворену дјечију шаку. Врела гука се ваља и пребацује из једне ручице у другу. Понеко се и опржи, али се не одустаје.
Међу окупљеном дјецом око огњишта најбржи је Гојчило. Кад је за вечеру пура, први је у реду са испруженом руком поред котла. Примљену гуку пребаци зачас неколико пута из руке у руку, пропува је мало и обори низ грло. Потом се ушуња међу осталу дјецу и поново чека у реду. Некад би преварио домаћицу и добио још, а чешће би добио дрвену кашику преко леђа.
Гојчилу је Бог обдарио чело црвенкастим биљегом којег су у младости сакривали густи праменови црне косе. Кад је превалио шездесету и оћелавио, некако баш у том периоду појавио се совјетски предсједник на којег је пуно личио. Пријатељи му тада залијепише надимак Горбачов, који га је пратио до краја живота.
Херцеговачки Горбачов је волио шалу на свој рачун. Кад би га упитали откуд му тај биљег на челу, на избораном лицу би му се осликала носталгија за неким старим временима, а затим осмијех и кратак одговор: "Ма остало ми од кашике док сам чек'о у реду за гуку пуре!" Вечера као темељ заједништва херцеговачке фамилије и гука пуре босоногог дјетињства данас живе само у причама.
Шта Ви мислите о овоме?