У Музеју Херцеговине одржана је промоција књиге "Огњена Марија Ливањска" аутора Буда Симоновића и представљена је изложба "Срби Ливањског поља – трагови кроз векове" коју је припремило Удружење Огњена Марија ливањска.
Ово Удружење функционише од 2012. године са мисијом одржавања међусобних веза ливањских Срба у циљу реализације бројних пројеката везаних за очување културно-историјског насљеђа и сјећања на страдале Србе ливањског краја.
Изложба "Срби Ливањског поља – трагови кроз векове" је документарног карактера, а аутори су др Вељко Ђурић Мишина и др Радован Пилиповић.
Кроз ову изложбу фотографија представљени су културно-историјска баштина и страдање Срба Ливањског поља.
Предсједник Управног одбора Удружења Огњена Марија ливањска Гордана Достанић је нагласила да је потребно сачувати велику културну баштину Срба у Ливањском пољу.
"Српска заједница на подручју Ливањског поља је бројчано мала и сваке године старија. Тамо су гробови наших предака, па су пројекти Удружења углавном усмјерени на обнову цркава, споменика и слично. Током Другог свјетског рата било је велико страдање Срба и оставило је печат на скоро сваку српску породицу. Готово да нема породице из које неко није страдао. Неке су потпуно затрте, а села су нестала у том покољу 1941. године. Страдали су само зато што су били Срби, православци", рекла је Достанићева.
Будо Симоновић је рођен 1945. године, радио је као новинар, а посебно се бавио страдањем Срба ливањског краја у току Другог свјетског рата.
Књига "Огњена Марија Ливањска" представља свједочанство о усташким злочинима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године.
Аутор је истакао да су се најтежи злочини у Ливну и околини десили на Огњену Марију 1941. године, што га је подстакло да тако назове књигу.
"Пронашао сам старицу 1990. године која је у вријеме тог злочина око мјесец дана била у јами, те је тако почело истраживање. Тешко је било наговорити људе да након 50 година говоре о тако страшном страдању. Док сам писао питао сам се да ли ће људи то вјеровати, па сам сваки детаљ испитао до краја и спустио сам се у јаму дубоку 46 метара да би видио да ли је могуће да су ту страдали људи. Приче 11 преживјелих у потпуности се поклапају у свим детаљима. У књизи имамо по имену и презимену 1.587 жртава, од којих су половина дјеца узраста до 14 година", објаснио је Симоновић.
Шта Ви мислите о овоме?