Пацијент-породица и љекар, заједно у борби против малигних болести> Циљ укидање листе чекања за онколошке пацијенте

Лијечење онколошких пацијената не може да иде у добром правцу уколико они немају адекватну подршку љекара и породице.

Ово је, на данашњем предавању које је, у организацији Удружења обољелих од малигних болести „Вјера – луча - нада“ из Требиња, одржано у градској управи, истакла Јелена Средановић, специјалиста психијатрије са Института „Лаза Лазаревић“ из Београда, која у овом удружењу волонтира.

„Такво лијечење не може дати резулат. Онколошки пацијенти у Требињу су, чини ми се, најкрући јер и даље имају осјећај срамоте што болују од те болести. Од изузетног значаја је да и породица буде укључена у лијечење. Оно што је сигурно, јесте и да однос љекар-пацијент мора да буде однос највећег могућег повјерења. Од тога све полази“, каже докторица Средановић.

Она је, на предавању, истакла да је едукација веома значајна и да доста ствари у лијечењу ових пацијената треба унаприједити.

„Ја сам им сугерисала да би било добро да ангажују волотере са Академије ликовних умјетности да им осликају просторије у којима се лијече. Рјешава се и тај инфраструктурни проблем, без чега одјељење не може да функционише. Ова предавања, рад са психолозима су од огромног значаја“, каже она.

Нада Ђурић, предсједник Удружења „Вјера – луча - нада“, које је формирано у мају ове године и до сада има око 400 чланова, од чега 250 обољелих, а остало су донатори, истиче да је један од њихових циљева едукација ових пацијената и чланова њихових породица.

„Јер имате ситуацију да поједини пацијенти јако тешко прихвате ту чињеницу, а негдје се дешава да чланови породице много теже то прихвате и од самих обољелих. Зато мислимо да је овај начин едукације јако потребан. Ја ћу рећи из личног искуства-сваком пацијенту је јако битно бити позитиван у свему. Свакоме је тешко када се деси ова болест, али када се деси треба бити рационалан јер немате друго рјешење. Ако је дијагностиован проблем, треба слиједити упутства љекара који вас води“, јасна је Нада Ђурић.

Она је подвукла да ће Удружење наставити борбу и остварење основног циља, а  то је да се системски промијени закон о здравственом осигурању.

„Сматрамо да он није добар! Kаква листа чекања, која постоји у закону!? У преписци смо и са Министарством здравља и Фондом здравства. Наставићемо нашу борбу да мијењамо овај закон. Медицина напредује, постоје нови лијекови, тражимо да се уводе нови лијекови, да се обезбиједе имунотерапије. Рецимо, прописано је да неки лијек само 20 пацијената у РС може да добије. Питамо се ко је тај љекар који ће одредити ко је тих 20 пацијената!? Kо је приоритет? Нажалост, много је младих људи који оболијевају од малигних болести, што је велики проблем. Ми ћемо бити упорни, тражићемо остваривање свог циља. Наш даљи корак је јавна расправа о закону о здравству “, истиче она.

Милана Готовина, којој је прије двије године дијагностикован карцином, је навела да је данашње предавање огроман искорак у лијечењу и прихватању ових болести на нашим просторима.

„Ова болест је, онда када сам ја обољела, била табу тема и генерално сама дијагноза је значила крај. Мислим да људи све више схватају да то није тако, да медицина напредује те да у нашој болници имамо одјељење на челу са доктором Мирком, који је сами дар од Бога за све нас, због самог приступа пацијентима“, наводи она.

Понавља да је прихватање болести кључан фактор у лијечењу.

„Све док не прихватимо болест, не можемо се истински ни борити, а у крајњој линији ни изборити. Било каква дијагноза у самом почетку не мора да значи да крајњи исход мора да буде лош или добар. У суштини, јака психа и вјера су кључни за ову болест“, поручује ова млада жена.

Сматра да је још увијек ова болест табу тема на нашим просторима.

„Ми се у удружењу трудимо да покажемо људима да болест није срамота и да нам се придруже да сви будемо једна породица јер сви знамо да се без породице ништа не може“, каже Милана.

На предавању је указано, поред осталог, на пет карактеристичних фаза кроз које пролазе пацијенти током прилагођавања на болест, са посебним освртом на фазу гњева, која је, како је наведено, и најтежа фаза како за обољелог тако и за породицу.