Другог дана „Требиње џез фестивала“, у Старом граду је одржан концерт Ненада Марића, широј јавности познатијег под именом Краљ Чачка.
Вишеструко талентовани Краљ Чачка – академски сликар, пјесник и кантаутор, наступио је са Миладином Стојковићем (контрабас), Михаилом Новаковим (бубњеви), Петром Питаревићем (клавијатуре) и Сергејем Соколовим (електрична гитара).
"Град је фантазија и кад сам рекао да идем у Херцеговину рекли су ми погледај ово, погледај оно, али не можемо да стигнемо да пигледамо баш све. Ово је Медитеран, као да је море иза сваког ћошка. То ми се свиђа", казао је Марић.
Сваки амбијент изазове нешто ново, а Требиње је за њега нешто посебно и жао му је што не може да остане дуже. Ипак, обећава да ће поново доћи и остати дуже те је сигуран да ће га наш град инсписисати за неку нову пјесму.
Пјесме које су многобројни љубитељи џеза слушали у Старом граду су биле са првог и другог албума, а биле су и неке које нису још ниду званично снимљене.
Два сата узајамне вибрације између пјевача и публике прошао је као трен, као и пјесме "Пад у Љигу", "Стој колега", "Мама, купи ми пропелер", "Предвече", "Зашто су твоје очи празне", "2 минута среће, 3 минута смисла", "Земља снова"...
За своју музику каже да је у коријену блуз, мада се шета кроз жанрове јер ту има доста рокенрола, џеза, шансона, утицаја традиционалне музике не само са наших простора већ и са истока (пјесма "У Истанбулу").
Надимак "Краљ Чачка" настао је из чисте фрустрације.
"Рођен сам у Чачку 1979. године и моја генерација није имала слободу кретања и атмосферу у друштву да осјети младост и одрастање. Осјећајући да је то фрустрација, имао сам потребу да се изразим. Касније кад је прошло, ставио сам два појма која су ме одредила: краљ-владар и Чачак-блато, како су нас у школи учили за значење Чачка. Створио се језички анаграм што је мени отворило идеју да човјек треба да овлада сопственим блатом", прича Марић.
Касније је код Јунга, кога је изучавао, читао да човјек упознаје своју сјенку, мрачне и свијетле ствари унутар себе. За Марића његов надимак управо представља Јунгово виђење, иако неки сматрају да је то духовито, неки турбо фолк, а неки патриотизам.
"Многи су ми након неколико година прилазили и извињавали ми се јер су мислили да је то неки дебели, масни човјек, старији, са стомаком и да је он 'Краљ Чачка' и то је њима било толико одвратно да нису могли да слушају. Са ове дистанце, звучи антимаркетиншки и чудно, али неко ко је на тој фреквенцији - схвати о чему се ради чим чује једну пјесму", објаснио је Марић.
Као дијете био је предодређен за музику јер је са четири године почео да свира гитару са оцем, мајка је куповала плоче, које је, умјесто коцки и играчака, носио у вртић.
"У раном дјетињству слушао сам рокенрол, 'Рибљу чорбу', 'Дивље јагоде', 'Атомско склониште', док ми једном очев пријатељ (а то је било вријеме преласка са плоча на касете) није снимио микс пјесама са Хендриксом, Шедоусима, групама Крим, Дорси... и тад сам се заразио рокенрол енергијом. Азра, ЕКВ... доста музике је прошло кроз уши и руке и пошто сам самоук требало је времена да је музички, хармонски и мелодијски схватим, а на крају и текстуално", рекао је Марић.
Није завршио Музичку школу, али је из другог покушаја уписао Академију ликовних умјетности коју је завршио 2006. године.
Према његовим ријечима, унутар њега самог је повезан ликовни и музички свијет иако му је сликарство друга грана изражавања и није активан као у музици.
Марић је прву збирку пјесама "На маргини" објавио 2016. године, а недавно му је изашла и друга збирка "Земља није мој дом".
Шта Ви мислите о овоме?