Бањалучанин који је био клинички мртав добио ново срце: "Овдје сам умро па оживио"

Горан Рачић је неколико пута реанимиран у Бањалуци. Клинички је био мртав, сваки пут успјели су да га врате у живот. Пребацују га у Београд. Улази на Клинику за кардиохирургију, али срце стаје. Креће трка и реанимација. Оживљавају га. Купили су вријеме. Али, до када?

А онда, гле чуда, који сат касније стиже вијест - имамо срце донора, 30 година млађег, момка који умире поред, у Ургентном центру.

Већ сутрадан срце је закуцало у Горановим грудима!

"Овдје сам умро па оживио. Једва сам живио, три и по године сам имао проблема, а ипак радио у пошти. Боловање, па мало на посао и тако редом. Сада је ово други живот, надам се", прича Горан (53) само седам дан након трансплантације.

До прије три године Горан Рачић је био здрав. Односно тако је мислио. А онда је кренуо пакао - утврђена је срчана слабост, урођена кардиомиопатија. Гени су то. И на генетику треба обратити пажњу

"Рођени брат му је умро пре три месеца од срчаног застоја, имао је само 48 година. Две тетке по оцу преминуле су у 52. години живота. Горан је имао тешке поремећаје ритма који су га малте не стално водили у клиничку смрт. Исто је било и пошто му је уграђен поејсмејкер. Неколико пута је реанимиран у Бањалуци, па се код нас сручио пет минута након пријема. Успели смо да га повратимо у живот, али смо знали да само купујемо време и да ће се то опет десити. Али, већ сутрадан добио је срце", каже доктор Несторовић.

"Чим је примљен ушао је у срчани застој. Одмах смо звали анестезију и реанимирали га. Врло брзо је био стабилан, екстубиран. Импресивно је било колико му је било боље - сат времена након реанимације појео је цео ручак! Кад сам рекла: 'Али, зашто једеш?', он ће: 'Али ја могу'", прича Мирјана Качар, шеф Интезивне његе Клинике за кардиохирургију УКЦС пред чијим очима је Горан пао мртав, па додаје:

"Фантастично је било што је то срце сутрадан стигло. Заиста племенит чин породице. Породица некога ко је је био потпуно здрав, јер донори су здрави људи који изненада премину, схватила је да је донирање органа јако племенит чин и да тиме спасавају неке нове животе.

У интензивној њези овог одјељења лијеп призор - још два нова срца. Поред Горана је Марко Митрић, прије 20 дана добио је други живот. Свега му је 40 љета. Осам година овај учитељ из Краљева живио је са пумпом умјесто срца. Одавно је у инвалидској пензији.

"Осам година уместо срца струја и батерија. Уз то су ишле и бројне инфекције. Најгоре ми је било кад крварење из носа нисам могао да зауставим седам дана", прича Марко, коме је десна рука сва плава.

Наду да ће добити ново срце и нови живот већ је био изгубио.

"Сви који су на листама чекања за срце морају да имају спремну торбу за болницу, ако стигне позив. И да је ажурирају на сваких седам дана. Марко и његова супруга су осам година сваке недеље сређивали ту торбу. Али осам година није било позива, није било органа. И пре два-три месеца су одустали од спремања торбе. Изгубили су сваку наду. И баш кад торба није била спремна стигао је позив да крену у Београд - имамо срце", прича кардиолог Емилија Несторовић, начелница Одељења за трансплантацију срца и механичку потпору УКЦ Србије.

Под полицијском пратњом и ротацијама, да би што прије стигло из Крагујевца, гдје је млад живот напрасно угашен, али породица у тој тузи ипак рекла "да", стигло је срце за Марка. У Београду је чекала уиграна екипа, јер од када изваде срце из тијела донора, до часа када мора да почне да куца у примаоцу, не смије да прође више од четири сата.

"И пре него што је срце кренуло пут Београда, почели смо операцију вађења срчане пумпе из Марковог тела. Десет сати је трајала! И све је успело", истиче др Несторовић, а Марко, чији је син био беба кад је уградио пумпу с којом није могао ни да се купа, каже:

"Сад могу да идем са сином на море и да се заједно купамо!"

Горан је пети пацијент коме је ове године трансплантирано срце! Сјајан резултат! А све је почело с једним другим Гораном - Петровићем. Он је отворио "сезону" 20. марта. И њега затичемо у интензивној - редовна контрола.

Доц. др Дејан Марковић, начелник одјељења анестезије Клинике за кардиохирургију УКЦС каже да су одавно уиграна екипа.

"Позив да имамо донорско срце за ову последњу трансплантацију добили смо касно поподне, у салу смо ушли у пола осам увече, а завршили око пола три ујутру. Уиграна смо екипа и сваки пут нам иде све лакше, ово нам је 52. трансплантација", истиче др Марковић и додаје:

"Преоперативни период је битан, сама припрема, интраоперативно да пацијент буде добро, да га ништа не боли, да буде успаван и стабилан кад се заврши операција. Изузетно важно је постоперативно интензивно лечење, нарочито права 24 до 48 сати, док се потпуно не стабилизује, а потом остаје овде око четири недеље пре одласка кућа. Имао сам четири инфаркта, муке живе. Транспланатација је била једини начин да наставим да живим. Да није било ових људи - поче да плаче - не би ни мене било. До неба им хвала, као и породици донора", вели Горан, коме је 60 љета, а долази из Младеновца.