По други пут требињској публици и гостима представила се Мирјана Бобић Мојсиловић са најновијом књигом "Сазвежђе свитаца" у препуној "Башти 74" код Народне библиотеке.
Сваку њену ријеч, реченицу, цитате, читање поезије, публика је са занимањем слушала и прекидала дуготрајним аплаузом.
Њене књиге су занимљиве, кад се узму у руке да се читају остављају без даха и држе се док се не прочитају. То су, заправо, књиге које се доживљавају и преживљавају.
На корицама овог романа наводи се да је ријеч о збирци меланхолије, наде и бурних осјећања.
Требиње је након Приједора други град у Републици Српској у којој се представља најновији тринаести роман Мирјане Бобић Мојсиловић "Сазвежђе свитаца" који је из штампе изашао прије два мјесеца.
Према ријечима Бобић Мојсиловић, срећна је што се налази на југу Херцеговине у граду који обожава и у коме има велику читалачку публику.
"Дошла сам са двије сестре и показујем им Требиње као да сам овдје рођена. Уживам у сваком тренутку", каже Бобић Мојсиловић.
У њеном најновијем роману главне јунаке мучи болест савремене цивилизације - епидемија усамљености која је нажалост једна од двије највеће болести савремене цивилизације, док је прва је егоизам патолошки.
"Моји јунаци су усамљени људи најразличитијих биографија који не схватају да су усамљени, а стално им нешто фали. Они мисле да се то може надомјестити новцем, успјехом на друштвеним мрежама, парама, наградама, а све њих повезује један мали човјек Киза (ђубретар) који воли да чита књиге и његова жена Ружа. Животи шест јунака смјештени су у један кратак временски период и њихове судбине су испреплетене, а везује их контејнер и небо - дно и највиши врхови", прича Бобић Мојсиловић.
Познати писац, новинар, сликар... каже да сваки њен роман има за основу љубав (у овом случају недостатак љубави), али има у себи и другу тему - то су књиге, а трећа тема је данашњица-епидемија развода бракова.
"Тај мој Киза је мали обичан човјек који је свој живот спасавао читањем. Путовао је са књигама и имао је све у њима што није имао у стварности, а што ја волим да кажем да стварност није довољна јер на њој треба радити. Мислим да је свијет предозиран сликама и празнином којом смо поклопљени и да се људи ипак враћају књигама. Кад читате књигу, на неки начин и пишете јер сте у непрестаном разговору и са собом. Овај роман сам писала четири године, одмарам се од писања романа и уживам у љепоти коју овај роман шири свуда око себе и у реакцијама читалаца", нагласила је Бобић Мојсиловић.
Шта Ви мислите о овоме?