Послије 65 година поново у клупама Гимназије: Требињце дочекао и прозвао професор

У недашњој згради Гимназије, а данас Музеју Херцеговине, окупила генерација ове школе из 1958. године, која прославља 65. година матуре.

Ово је била 18. генерација која је матурирала од оснивања требињске Гимназије, а на матурски испит изашла су 44 ученика.

Данас се окупило десет матураната са професором Светозаром Иванковићем. Међу матурантима осјетила се срећа, радост, али и сјета и туга због оних којих више нема.

Професор Светозар Иванковић /94/ прозвао је све присутне и нагласио да је срећан што је и он био ученик требињске Гимназије.

"Прије сам рекао да је некадашња Велика матура или испит зрелости како су га гдје звали, најтежи испит у животу ма шта касније урадили. Све генерације које су у Требињу положиле матуру протрчале су кроз универзитете у земљи и иностранству. То су били одлични ученици, паметна дјеца која су брзо савладали градиво јер су имали изванредне професоре. Ова генерација као и испред њих је била одлична. Кад сам дошао у Гимназију тада су била три професора. Моја струка била је географија и астрономија, а предавао сам по потреби руски језик. Тадашња Гимназија је била школа слична војним школама по дисциплини", јасан је Иванковић.

Према ријечима Гојка Бјелоглава, од ове генерације преминуло је 29 бивших гимбазијалаца.

"До сада смо славили матуру сваке десете године, али смо се договорили прошле године како нас је из године у годину све мање да ове године прославимо 65. година. Има нас из Француске, Билеће, Дубровника... Ако бих упоредио ондашња и ова времена - велика је разлика. Ми смо наше наставнике и професоре поштовали, као и наше старије колеге јер је била привилегија бити у њиховом друштву. Ако би неко 'запео' у савладавању градива - то не би био само његов неуспјех већ и читаве породице", каже Бјелоглав.

Раде Алексић каже да су као средњошколци трчали по степеницама које воде у двориште данашњег Музеја Херцеговине (у њихово вријеме Гимназије), а да се сада веру и потребан им је гелендер да лакше изађу.

"Савјетујем моје вршњаке да не броје године и говоре колико имају, већ да говоре колико је коме остало до стотину. Много је симпатичније свакоме коме кажете. За мене су то биле најљепше године, сјећам се лијепих и мангупских дана када смо свашта нешто смишљали. Једном смо на тавану пронашли слике наших светаца и Немањића па смо организовали литију изгоњења јединица из школе", објаснио је Алексић.

Према ријечима Драге Арежине, некад је фино доћи на прославу матуре, а некад се и растужи.

"Сви моји другари су били фини и добри. Драго ми је што се поново видим са мојим колегама, а жао ми је оних које нема. Младим људима је свугдје фино тако да памтим само лијепе ствари", кратко је рекла Арежина.