Skola ribnikar beograd.jpg

Не разумијемо се од првог дана. Од 3. маја. Нисмо били ни у стању да се разумијемо. Нисмо разумјели ни стање. А имали смо многа стања до сада. Стање пандемије, ванредно стање, ратно стање... Свако је било збуњујуће и застрашујуће. Ово стање нисмо никада имали, за њега немамо назив. Не желим ни да га осмислимо.

Пише: Јованка Мавреновић

Прошло је тридесет дана. И даље смо у стању. Оно мијења свој облик, ескалира, букти као ватра под јаким ударима вјетра и шири се махнитом брзином, уништавајући сваки дио људскости у нама.

Називамо себе људима јер нас красе јединствене особине – интелигенција, љубав, разумијевање, емпатија, васпитање, пристојност – људскост. Имали смо је и великодушно је показивали у свим стањима.

До сада.

Не разумијемо се од првог дана. Емпатија се, руку под руку са интелигенцијом, изгубила у сриједу, седам дана касније. Љубав је, летећи преко новинских летака, прешла ону танку линију и пребјегла на другу страну. Непријатељску. За (не)васпитање смо увијек могли да нађемо оправдање у лоше обављеном родитељском послу.

Уздала сам се макар у пристојност.

Ону посљедњу карику која би могла да сачува трунку наше људскости.

Каква грешка! Моја.

Какав пораз! Наш.

Постали смо звијери. Изгубили смо посљедњу особину људскости. Нисмо више пристојни ни у погледу. Очи су нам хладне, језик жељан да посјече сваку иоле добронамјерну мисао, а поступци добро осмишљени и вођени мржњом да што јаче повреде.

Као да нисмо у истом стању.

Олако се латимо пластичних тастатура и сакривајући своје име, осиљени јер не морамо показати ни лице, покажемо исконску вулгарност и непристојност. И, што је најгоре, осјетимо задовољство.

Успјели смо да за непуних тридесет дана згазимо мукотрпан миленијумски труд предака који су нам утрли пут ка цивилизацији. Успјели смо да, гладни хедонизма, окренемо главу од туђег бола. Успјели смо да искезимо зубе на помисао другачијег мишљења. Успјели смо да покажемо и најдражима, најмлађима како се то ради.

И мислимо да смо успјели. Јесмо.

Успјели смо да не успијемо.

Остала је можда још само нада да ћемо након четрдесет библијских дана, осјетити стид. Ужасан, разарајући стид због свега учињеног и неучињеног. Изговореног и прећутаног.

Тада можда, само можда, добијемо шансу да поново закорачимо ка људскости.

И ако могу да предложим, а да ме не сачекају гладне чељусти из ватре, могли бисмо да кренемо од основне пристојности.