У Народној библиотеци одржано је несвакидашње књижевно вече младог књижевника и социолога Стефана Симића.
У двочасовном програму под називом "Театар, исповијест, кабаре" аутор је говорио своје стихове и прозу, прожете хумором и музиком уз интерактивно учешће публике која је честим аплаузима награђивала Параћинца са адресом становања у Београду.
Први пут на југу Херцеговине био је 2015. године и од тада је промијенио своја књижевна представљања публици, а на друштвеним мрежама објављује своје текстове тако да је омиљен међу свим генерацијама.
"Осавременио сам доста наступ, убацио сам музику и театар. Тада су представљане двије књиге 'Пустите нас' и 'Одјеци људског', а у међувремену сам написао 'Генерацијама које расту без поезије', 'Рекох… и олакшах душу' и 'Повратак човеку', а сада излази књига 'Пркос бесмислу'. То су социјално ангажовани текстови, љубавна поезија, проза, отварање искрености, друштвено политички коментари. Обрађујем буквално све теме и трудим се да се борим за један хумани свијет, отварање, повезивање, љускост. То јако фали међуљудским односима и гдје год дођем трудим се да то буде један прави театар људскости, театар давања, повезивања и да остану те опште људске поруке", рекао је Симић.
Према ријечима Симића он изводи кабаретску форму, текстове уз музику, а између текстова прича приче о љубави, животу, оптимизму, радости, патњи, болу и обрађује око двадесетак животних феномена.
"Покушавам да кроз два сата програма проведем публику кроз све теме које их директно погађају. Неки то виде као мотивациони говор, неки као исповијест, а неки као монодраму. Форма није важна већ енергија која се даје. Ја те људе осјећам и из наступа у наступ и из града у град чини ми се да то све више расте и да је то све боље и боље. Публика реагује супер јер још није створена атмосфера за овакве књижевне вечери и ко ми је једном дошао, долазио је безброј пута, а у Београду једном седмично радим књижевно вече и интересовање је велико", прича Симић.
Симић истиче да је зло постало невидљиво и сви се морају борити на различите начине да се млади људи отворе, јер друштвене мреже и медији одвлаче људе од себе и своје суштине. Култура се свела на виртуелну, а Симић је више за дијалог, повезивање и жели да покрене људе.
"Пола свог живота пишем и у суштини исти сам као на почетку. Само сада је то искреније, самоувјереније, дубље, јер је то у почетку било опипавање, а сада је то један сигуран терен по којем ходам. Сада више вјерујем у то што радим и видим много веће одјеке. Тада сам писао, а сада и живим то писање. Много је тај период био важан, ти текстови. Сад ми је то другачије јер сам успио да нешто и урадим и да промијеним за себе и за друге", објаснио је Симић.
Симић на крају разговора поручује да свако од нас треба да пронађе начин на који ће се емотивно ослободити.
"Мене то писање ослободи и то што избацим из себе јако ме балансира у животу. И зато увијек препоручујем свима да пишу, штогод, нека пишу за себе, нека се растерете, па макар никад то нитко не прочитао. Писати значи дефинисати себе и неке ствари које га коче или га просто сметају за неке ствари. Када сам ја почео писати осјетио сам да је то нека врста инеркције, сликари сликају, пјевачи пјевају, а ја пишем. То је невјероватно кад своју мисао можете пренијети на папир и камо среће да сви људи пишу много лакше би се изражавали" закључио је Симић.
Шта Ви мислите о овоме?