„Докторе, је л' нећу умриjети“: Потресне приче љекара који су збрињавали рањене

Ивана Стефановић је рекла да су у сриједу ујутру били на састанку који се одужио јер се реферисало о четири дана због празника, тако да на састанку нису знали шта се дешава. Испричала је да су на том састанку сазнали о пуцњави у школи, али да нико то није схватио озбиљно јер су, како каже, мислили да је лажна дојава о бомби како то ђаци знају да направе.

-Мене је онда дете позвало из учионице која је била до те учионице и тражила да пошаљемо екипу, наставница јој је рекла да зове - испричала је др Стефановић, додајући да њена ћерка иде у школу “Владислав Рибникар” и да је њено одјељење  поред учионице у којој су убијени ђаци.

Додала је да су кренули према кол-центру да видр да ли је позив већ примљен.

-Био је примљен, упућене су три екипе. Размишљала сам где ми је дете, како да одем по њега, у наредних 20 секунди смо добили стравичну вест да има најмање десеторо тешко повређених и кренула сам са првом екипом која је била планирана да иде, тако да сам на лице места стигла као четврта екипа - рекла је докторка.

Стефановићева каже да се, у међувремену, чула са дјететом које су наставници извели на други дио школе и знала је да је безбједна.

-Колико год су те вести биле страшне, нису могле да нас припреме на оно што ћемо тамо затећи. Мислила сам да ћу колегама помоћи у превијању неких лакше повређених, смиривању ситуације и пошла сам што знам те професоре и ако могу некако да се нађем, а онда смо затекли то што смо затекли. Тада морате да се заледите, да бисте могли да професионално обављате свој посао и ми смо то урадили - испричала је Стефановићева.

Она је рекла да је важно да само у том тренутку нема емоција и да се не изгуби глава, да се размишља о ономе што можете да урадите.

-Нико нас не припрема за масовне несреће на факултету, али ми у Хитној помоћи имамо симулациони центар и ја сам мислила да су сви сценарији које сам смислила најгори могући и кад се деси нешто – да ће се колега снаћи јер је најгоре већ видео. Ово је горе од најгорег сценарија које сам ја могла да осмислим, јер радим у нашем едукационом центру. Када то вежбате стално онда у тренутку, колико год да је страшно што се деси, не размишљате страшно је, него шта је то што ја могу да урадим и креће механизам - нагласила је Стефановићева.

Како је објаснила, неке њене колеге када су дошле око четири или пет сати по подне тог дана нису могли више да раде, а неко је инсистирао: “пошаљи ме на инфаркт”. Такође, неки су говорили: лакше ми је да бринем о томе него да размишљам о овоме што сам видео.

-Различити смо, различито реагујемо на стрес, важно је да себи признамо да нам није добро да бисмо могли сутра да радимо, јер ту смену је затекла друга ноћ и они су морали бити функционални за другу ноћ - закључила је Стефановићева.

Др Златко Перишић, хирург из Клиничког центра Србије, био је дежурни љекар у ноћи када се догодила трагедија у околини Младеновца и Смедерева.

Каже да је био дежуран и у уторак увече и у сриједу ујутру када се догодило масовно убиство у београдској школи.

-Нисам директно учествовао у збрињавању деце, али ми је било тешко да све то гледам. Од једног колеге син је био у операционој сали, за све нас је то било тешко - рекао је он.

Дежурао сам следећи дан, у четвртак, где то дежурство није било исто као претходна дежурства. Без обзира на тежак посао, шалимо се, али тог четвртка сви смо ћутали, сви запослени у Ургентном центру, испричао је др Перишић.

-Тог четвртка имали смо доста посла, операција, неколико хитних операција, и око пола дванаест позвала ме је др Ксенија Петровић из реанимације и рекла ми је за ново масовно убиство. Био сам у сали, нисмо имали праве информације. Стопирао сам сале, сишао сам у доњи део зграде где је реанимација, позвао сам све хирурге, сви су ту били, чекали смо - каже хирург.

Даље је навео да су почели да довозе пацијенте, најпре два пацијента, ушли су у салу.

-Нисам био забринут да ли то можемо решити. Имамо капацитет, доста операционих сала. Почели смо да радимо иницијалну дијагностику и трећи пацијент била је девојчица 2005. годиште. Кад сам видео како изгледа, донео сам одлуку да истог тренутка са њом уђем у салу без икакве дијагностике, без ултразвука, она је искрварила и нисмо имали времена ни за шта. Отрчали смо у салу, девојчица је годиште моје ћерке, и она нам је у лифту рекла: „Је л’ нећу умрети?“ - додао је доктор.

Каже да му није тешко због хирургије, него може ли нешто да уради. -Отворили смо трбух муњевито и нисам могао да распознам анатомију. Имала је три прострелне ране. Крварило је на све стране, онда смо уочили да је бубрег разорен, зауставили смо крварење и стабилизовали је у том тренутку - испричао је Перишић.

Дјевојчици је спасен живот.

-Могла је да сваког тренутка остане на столу. Све повреде су збринуте, данас је очекује још једна операција - закључио је др Перишић.

Грудни хирург доктор Милан Савић који је примио најтеже повријеђеног дјечака из школе “Владислав Рибникар” тог јутра је излазио из дежурства, каже да није због комплексности повреда било времена за размишљање.

-Није било времена за детаљну дијагностику, јер нисмо могли да реконструишемо механизам повреде. Била је једна прострелна рана на врату, прострелна рана кроз грудни кош и метак који се зауставио у висини петог ребра. Морали смо витално да га стабилизујемо због крварења из грудног коша. Због повреда на врату, нисмо могли да на класичан начин приступимо отварању грудног коша, а тада смо добили и информацију да се ради о детету нашег колеге. То је и вршњак моје ћерке, али када дуго радите овај посао морате да се искључите, и да помогнете. Тако да смо докторка Тања Еминовић и ја урадили прву операцију, зауставили крварење и суштински гледали како да се реши стање врата. Ту су били васкуларни хирурзи и спинални ортопеди због повреде кичме и кичменог стуба. У другом налету смо радили вађење страног тела, односно метка - описао је прве тренутке доктор Савић.

Код тако тешких вишеструких повреда, према ријечима доктора Савића, пацијент прво мора да се стабилизује, да се имају основни витални знаци, што је и постигнуто после прве операције, након чега се приступило даљој дијагностици вратне кичме и других дијелова тијела.

Доктор Савић је тог јутра излазио из дежурства, када се све догодило, али уз двадесетогодишње искуство морате да се емотивно искључите и помогнете пацијенту.

-Важно је и са ким радите и ко вам помаже, да је и он дуго у послу посебно у тако драматичним ситуацијама. Успели смо да га стабилизујемо, повратимо и искрено се надам да ће последице бити што мање - рекао је доктор Савић.

Послије свега доктор Савић каже да ће све морати да се ревидира, да више разговарамо са децом, ако нисмо довољно присутни да им се више посветимо.

-Да отворимо ту Пандорину кутију, посебно у том тинејџерском периоду када нису нити деца нити одрасли, и када може свашта да им падне на памет, да се овакве ствари никада више не понове. Сваки родитељ даје све од себе, и ја ћу учинити све да деца изађу што мање окрњена, да буду првенствено добри и племенити људи. За овај посао се определите, он се не ради из интереса - истакао је доктор Савић.