Ово треба да прочитају СВИ РОДИТЕЉИ: Шта можете да урадите послије великих трагедија

Катедра за психологију Филозофског факултета у Београду објавила је детаљне смјернице за родитеље како разговарати и поступати с дјецом послије трагедија које су задесиле Србију ових дана.

Њихов текст објављујемо у цјелости:

„Као родитељу, природно је да осјећате забринутост и да имате недоумице како да разговарате са својом дјецом о кризној ситуацији којој тренутно свједочимо. Важно је да знамо да се дјеца окрећу својим родитељима да би се осјећала безбједном. Ово важи за сву дјецу, без обзира на њихов узраст, било да су малишани, адолесценти или чак млади одрасли.

У наставку можете да размотрите сљедеће савјете за помоћ својој дјеци како да се изборе са посљедицама трауматског догађаја:

СТВАРАЊЕ ОСЈЕЋАЊА БЕЗБЈЕДНОСТИ

Основни предуслов за даље разговоре о догађају и испољавање различитих емоција јесте обезбјеђивање осјећања сигурности и враћање осјећања безбједности.

Дјеца различитог узраста могу да буду забринута за своју безбједност, као и безбједност своје породице. Зато је важно да на самом почетку дјецу увјерите да су сада безбједни и на сигурном и да ће сада сви да се труде да очувају безбједност.

Чувајте дом као безбједно мјесто. Дјеца, без обзира на године, сматрају кућу сигурним уточиштем када свијет око њих постане опасан и непредвидив. У временима кризе, важно је запамтити да ваша дјеца могу да се врате кући у осјећај сигурности. Размислите о планирању заједничке омиљене породичне активности која може пружити утјеху и умирење.

ОТВОРЕН РАЗГОВОР

Разговор са својом дјецом о њиховим бригама је први корак који ће им помоћи да се осјећају безбједно и да почну да се носе са догађајима који се дешавају око њих. О чему причате и како то говорите зависи од њиховог узраста, али сва дјеца морају да знају да сте ту за њих и слушате их.

Одвојите довољно времена за разговор и пронађите згодан тренутак када можете да разговарате: док идете негдје, шетате се, док се спремају за игру, за вријеме оброка или пред спавање.Важно је са стрпљењем, пуном пажњом и уважавањем слушати дијете које је исказало потребу да говори. Додатно је неопходно ослушкивати и прихватити њихову потребу да о свему разговарају и питају, у мјери и на начин који њима одговара.

Пажљиво слушајте њихове мисли. Не прекидајте – дозволите им да изразе своје идеје и разумијевање пре него што одговорите. Допустите им и охрабрите их да поставе питања и да ријеше сопствене недоумице на тај начин.

Покажите стрпљење уколико дијете има потребу да вам више пута исприча шта му се догодило или како се осјећа – то је управо начин на који оно покушава да разумије шта се догодило.

ДИЈЕЉЕЊЕ ОСЈЕЋАЊА

Очекивано је да дјеца показују различите емоционалне реакције на догађај, зато је важно створити атмосферу прихватања у којој ће дјеца имати могућност да на различите начине, у зависности од њиховог узраста, испоље своја осјећања везана за догађај.

Охрабрите испољавање емоција. Подстакните своју дјецу да своја осјећања пренесу ријечима причајући о њима или водећи дневник. Некој дјеци може бити од помоћи да изразе своја осјећања кроз игру и креативне активности. Дозволите дјеци да искажу онолико емоција колико су спремни да подијеле са вама у том тренутку и покажите пуно разумијевање, уважавање и стрпљење за све што подијеле.

Обратите пажњу и пратите знакове стреса, страха или анксиозности. Након трауматичног догађаја, типично је за дјецу (и одрасле) да искусе широк распон емоција, укључујући страх, шок, бијес, тугу и анксиозност. Кажите им да је очекивано да осјећају оно што осјећају.

Понашање ваше дјеце може се промијенити због њихове реакције на догађај. Могу имати проблема са спавањем, промјене у апетиту и промјене расположења, учесталије главобоље или бол у стомаку, као и потешкоће са концентрацијом, одрађивањем школских задатака или уобичајеним обавезама.

Овакве реакције су очекиване и требало би да почну да се повлаче за четири до шест недјеља, ако се не догоди ниједан други трауматски догађај. Уколико ове реакције трају дуже од овог периода, то је знак да је потребно потражити стручну помоћ. Обавезно редовно провјеравајте своју дјецу док пратите њихово ношење са овим процесом. Обезбиједите додатно вријеме, пажњу и стрпљење (укључујући додатну нежност и загрљај).

Покажите своја осјећања јер ће управо тиме дјеца увидјети да је „дозвољено“ испољавање различитих емоција и да је природно да у овој ситуацији неко осјећа тугу, неко љутњу, страх, збуњеност. Будите обазриви да ваша осјећања буду колико год је могуће умјерена и пажљиво објасните своје реакције како дјеца не би помислила да су их она изазвала.

ИНФОРМИСАЊЕ

У кризним ситуацијама, људи често проводе много времена пратећи вијести и информације на интернету, не само због информисања, већ и због тога што нам то пружа осјећај контроле. И ваша дјеца ће можда жељети да буду информисана о развоју догађаја и о вијестима о догађају преко интернета, телевизије или новина. Зато је важно пратити сљедеће смјернице и обезбиједити адекватно информисање у складу са узрастом дјеце.

Важно је ограничити количину времена проведеног у праћању вијести и информација, те обезбиједити паузе од истих, јер стална изложеност информацијама може заправо повећати и ваше и њихове анксиозност и страхове.

Потребно је имати на уму да свако додатно излагање медијским садржајима о догађају, нарочито визуелном садржају, може створити психолошки ефекат на дијете који наликује сценарију као да је дијете било на мјесту догађаја или повећати ризик од посттрауматског стресног поремећаја за дјецу која су директно искусила дати догађај.

Обавезно разговарајте са дјецом о ономе што су видјели или прочитали. Ако имају неке дезинформације или погрешне информације – подијелите са њима шта се тренуто зна, а о чему тренутно не постоје провјерене информације.

ЧУВАЈТЕ СЕБЕ

Водите рачуна о себи да бисте могли да бринете о својој дјеци. Будите узор својој дјеци како да управљају трауматским догађајима. Одржавајте редовни распоред као и прије, колико год можете, како бисте повратили осјећај сигурности и извјесности. Немојте превише да планирате, да не би дошло до исцрпљености. Правите паузе. То може бити само пет минута када изађете из собе или куће и дубоко удахнете или брзо прошетате. Не заборавите да направите паузе од излагања извјештавању о догађају.“

ПОМОЋ ЈЕ ДОСТУПНА

Ако се ви или ваша дјеца осјећате заглављени или преоптерећени, можда бисте жељели да размислите о разговору са неким ко би могао да вам помогне. Лиценцирани стручњак за ментално здравље, као што је психолог, може помоћи вама и вашој дјеци у развоју одговарајуће стратегије за напредовање. Важно је да добијете стручну помоћ ако осјећате да ви или ваша дјеца нисте у стању да функционишете или обављате основне активности свакодневног живота у било ком тренутку.

Започните разговор. Имајте на уму да су нешто већ чули, од учитеља, друштва, медија. Питајте их шта већ знају, шта мисле о томе, како се осјећају у вези са тим.

Пратите разговоре одраслих. Имајте на уму да ваша дјеца можда слушају ваше разговоре. Ако не разумију, „попуниће празнине“, што може повећати анксиозност.