Данас нас је напустио ерудита и интелектуалац старог кова, енциклопедијског образовања, борац за слободу, др Михаило-Мишо Рундо.
Др Михаило П. Рундо је рођен у Билећи 7. септембра 1934. године од оца Петра и мајке Љубице, рођене Дежуловић из Херцег Новог. Завршио је Медицински факултет 1961. године у Београду.
Први је био у дужностима, обавезама, први на раду, први по храбрости да иступи и поведе у акцију, на демонстрације подршке својој матици, а последњи у тражењу неких привилегија, права за себе, било у виду части или какве власти.
Предсједник Републике Српске Мирко Шаровић одликовао је др Рунда „Крстом милосрђа“, Свјетска српска заједница из Женеве прогласила га је за „Витеза српског народа“ 1995. године, Братство манастира Крка, у знак захвалности за пружену помоћ, наручило је у Београду израду посебног дара „Прстена захвалности“ од сребра, на којем је угравиран грб манастира Крка.
Несебично, континуирано и предано давао је Српској Православној Цркви, очему су најбоље могли да посвједоче непосредни свједоци тих дјела, блаженопочивши Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије и архијерејски намјесник Которски, протојереј ставрофор Момчило Кривокапић.
Само Бог зна колико је невољника осјетило његову помоћ, изнад оне на коју га Хипократова заклетва обавезује.
Др Рундо је увијек био човјек који је држао до дате ријечи, чувао и своје и достојанство заједнице коју је представљао. Осјетљив на неправду није избјегавао прејаку ријеч, полемику, па и конфликте са људима који су по правди то заслуживали, макар се налазили у близини и милости разних државних надлештва.
Иако је презирао сваки криминал, имао је и према њима однос хришћанског сажаљевања.
Међу франкфуртским Србима и данас се препичава епизода када се тамо упокојио један веома контраверзан човјек, рано пензионисани сарадник полицијских служби, актер бројних афера. Мишо Рундо је дао највећи прилог за достојну сахрану и то међу првима. Србе зачуђене тим чином је подсјетио на мисао владике Николаја да „мртав човјек није никоме противник, а камоли непријатељ“.
У времену које свједочи о општем посрнућу људског рода, ерозији етичности, о недостатку Божјег дара братољубља, као и свих других универзалних вриједности људске цивилизације, сваки примјер човјечности показује да Господ још није изгубио вјеру у људе, јер нам пројављује како човјек може бити човјеком и у оваквим теретним приликама.
Шта Ви мислите о овоме?