На данашњи дан, 1871. године, у трговачкој породици Јованке и Андрије Дучића, у Требињу је рођен Јован Дучић. Имао је тек четири године када му је отац погинуо у Херцеговачком устанку, па је мајка на себе преузела највећу обавезу – да од Јована створи доброг и поштеног човјека. Школовао се у Требињу, Мостару, Сарајеву, Сомбору и Женеви – гдје је уписао Филозофско-социолошки факултет. Временом је постао најпознатији Требињац, један од највећих српских пјесника, први југословенски амбасадор, истакнути дипломата, академик и родољуб до задњег дана свог живота, када се 7. априла 1943. године упокојио у туђини, у САД, са посљедњом жељом да буде сахрањен у „милом Требињу“.
Иако је као дјечак са мајком Јованком отишао у Мостар, а затим даље у „бијели свијет“, Дучић није заборавио одакле потиче и гдје се родио. Волио је Требиње више од свега, вјерујући да од свог родног градића испод Леутара, смјештеног на обалама ријеке Требишњице, може да изгради оно што је виђао у градовима широм свијета – културну престоницу старе Југославије.
Дучић није очекивао да неко други спроведе у дјело оно што је замислио, већ је од своје визије сам стварао обрисе новог Требиња, показујући тако још једном своју ширину и љубав према граду. Знао је да треба да уради све што је до њега као појединца да би остварио свој циљ, без обзира на то шта други мислили, говорили и дјеловали. Баш разлога јер Требиње ни тада није било довољно свјесно Дучићевих замисли. Захваљујући само томе, оставио је вјечни печат своје истрајности и постао узор потоњим генерацијама да цијене и поштују своје поријекло и родни град и да, ма шта у животу постигли, никада не забораве ко су и чему су - јер је само то трак постојања и врата у овоземаљску вјечност.
Осим славе коју је Требиње стекло захваљујући Дучићу као Требињцу, град и данас красе неки од најљепших поклона великог пјесника и дипломате, који га издижу много више од провинције. И данас су ти поклони оно по чему је Требиње прпеознатљиво на бројним меридијанима свијета, у којима је Дучић службовао, боравио, обилазио и о њима писао.
Поклони које је Дучић даровао Требињу могу се подијелити на период до 1941. године и одласка у САД и период послије 1943. године, када је преминуо. Желио је да Требиње буде што љепше. Доносио је статуе, градио споменике, поклањао камену пластику и вриједне књиге.
Улазећи у порту Саборног храма Светог преображења Господњег налази се први поклон Јована Дучића - двије вазе на зидовима капије поклон су овог славног Требињца.
Даље кроз парк налази се фонтана са статуом дјечака, а само педесетак метара напријед, гдје „разговорају“ Дучић и Његош, налазе се два лава са постаментима, такође, заоставштина Јована Дучића.
На зидинама Старог града је Дучићев поклон - споменик Јелени Анжујској, а преко пута њега, испод старе врбе, смјештена је Дучићева чесма.
Долазак до корзоа не може изостати, а да се поглед не усмјери према Његошу. Управо тај споменик, први у свијету у част црногорског владике и најумније српске главе, подигао је по перу његов потомак Јован Дучић. Дјело је кипара Томе Росандића који га Дучићу није продао већ му га је даровао. То је и потврдио натписом на споемнику: „Тома Росандић, кипар - Јовану Дучићу, песнику“.
За ову намјену, Министарство војске Краљевине Југославије поклонило је Дучићу велики аустроугарски трофејни топ из Првог свјетског рата. Државне жељезнице су бесплатно возиле топ у Мађарску ливницу и вратиле изливеног Његоша. Сам мађарски регент Хорти наредио је бесплатно ливење. Пројекат за пиједестал је направио архитекта Драгиша Брашован од гранита из Јабланице јер је Дучић тврдио да је то најбољи гранит. На њему су уписане Дучићеве ријечи: „Мом милом Требињу - Јован Дучић“. Откривен је крајем маја 1934. године.
Код Римокатоличке катедралне цркве Рођена блажене Дјевице Марије, налази се Дучићев поклон - стуб са капителом, рељефна ваза са цвијећем.
Дучић је Требињу поклонио и споменик Ослободиоцима града, за који је нацртао скицу. Пишући о откривању споменика у Требињу, у дневном листу “Политика”, између осталог, истиче се: “…Споменик је ремек-дјело по љепоти. Састоји се од једног изванредно лијепог вајаног анђела мира немањићког стила. Израдио га је један страни мајстор по детаљним цртежима самог Дучића који је желио да тај анђео не буде само орнаментички лијеп него и историјски значајан. Затим се (споменик) састоји од једног античког стуба монолита високог 4,5 метра и постамента на коме су уклесани натписи….“.
Откривање тог споменика, 1938. године, био је посљедњи долазак Дучића у родно Требиње. Четири године раније посјетио и кућу у Подгљивљу, о чему је својевремно за ТребињеЛиве.инфо свједочила Драга Бошковић рођена Дучић (98), близак пјесников род.
И није се Дучић ту зауставио са бројним поклонима Требињу. Пролазећи кроз тунел у Старом граду често, посебну пажњу привлачи лустер од кованог гвожђа. И то је поклон нашег Дучића.
Требињу је поклањао и саднице које је допремао из Италије, а да би се одржало зеленило набавио је цистерну за воду са коњском запрегом. Зачетник је требињског парка, који је и данас један од наљепших градских паркова у овом дијелу Европе.
Дио Дучићевих поклона уништиле су усташе, а дио комунистичка власт послије Другог свјетског рата. Више нема два орла раширених крила на Дубровачкој капији, статуе Херкулеса и Атласа које су биле постављене на улазу у Стари град, четири статуе и фонтане у парку који се некада налазио у близини садашње зграде Градске управе.
ПОКЛОНИ МУЗЕЈУ
Данашњем Музеју Херцеговине Дучић је поклонио око 80 улонака умјетничке камене пластике, већином оригинала из 1, 2. и 3. вијека нове ере, класичне умјетности и хеленистичке радости. Музеј чува и портрете Дучићеве породице, код које је боравио у Америци - сликара Миливоја Узелца и цртеж Јована - грчког сликара Косте Пикиндиса, као и радове графичара Виралта и сликара који је радио портрете по фотографијама Дучићеве породице.
У Музеју се налази и око 15 Дучићевих ордења из времена када је радио као амбасадор и то од држава Мађарске, Румуније, Чехословачке, Грчке, Италије, Египта, Шпаније и два југословенска – Светог Саве првог реда и Југословенске круне.
ДУЧИЋЕВ ЛЕГАТ У НАРОДНОЈ БИБЛИОТЕЦИ
У склопу Народне библиотеке у Требињу дјелује Легат Јована Дучића. До 1941. године Дучић је Требињу оставио 1.500 књига, а почетком 1961. године бродом „Требиње“ стигла је Дучићева библиотека и лична архива. Према попису од 1. маја 1961. године, Дучићев легат има 5.427 библиотечних јединица које чине књиге, преписи, документи, пјесникови рукописи, личне ствари, фотографије и други вриједни предмети.
Легат се састоји од два фонда публикација – Требињског и Америчког. Око 4.000 књига су дио Америчког и то су књиге које су стигле из САД, а Требињском фонду припада 1.401 наслов.
Према тестаменту, Дучић је дио новчаних средстава оставио СПКД „Просвјета“, али пошто је послије Другог свјетског рата забрањен рад националних удружења, а на инсистирање Чеда Капора, новац је преусмјерен у Требиње, за изградњу Дучићевог музеја. Међутим, због инфлације новац је временом изгубио вриједност. Други дио средстава тестаментом је намијенио за изградњу православне цркве у стилу косовске Грачанице, у којој је желио да да буде сахрањен. Та средства су била у САД, и временом су се смањивала, тако да на крају нису била довољна за изградњу цркве.
Ипак, 2000. године, освештана је Херцеговачка Грачаница у коју је сахрањен Јован Дучић. У знак захвалности, Дучићу је 1996. године у центру Требиња подигнут споменик, рад вајара Дринке Радовић. Гимназија, књижевна заједница, централна улица и културно-умјетничко друштво у Требињу данас носе назив по Јовану Дучићу. Годинама уназад одржавају се културне манифестације „Дучићев дан“ и „Дучићеве вечери поезије“, у оквиру којих се додјељује „Дучићева награда“.
Шта Ви мислите о овоме?