Марија и Предраг Чакаревић из ариљског села Мросаљци су прави хероји који су упркос тешкој ситуацији за 12 година брака изродили исто толико дјеце.
Мајка је стуб куће и породице која је свој живот посветила дјеци, а отац је тај који ради од јутра до сутра како би дјеци обезбиједио онолико колико може.
Није лако, нарочито током зимских мјесеци кад је могућност зараде на селу вишеструко смањена. Предраг је земљорадник, дрвосјеча, ћумурдзија, малинар, кромпираш и све што треба како би нахранио, обукао и ишколовао чланове бројне породице.
– Дјеце никад није доста. Из првог брака имам кћерку, а кад сам се женио други пут нисам очекивао да ћу их имати баш 12, али гдје чељад нису бијесна, кућа није тијесна. Пребројавамо се сваки дан, јер увијек неко зафали, а старија дјеца чувају млађу и тако функционишемо годинама уназад. Што се тиче финансијске ситуације није лако. Треба човјек мјесечно да заради неколико хиљада евра како би сваког првог био на нули. Трудимо се колико можемо, обрађујемо земљу, идем у шуму и извлачим дрва. Гардеробу дјечица насљеђују једно од другог до кад ваља и може да се носи. Хљеб месимо, јер кад би куповали требало би седам, осам комада за читав дан – прича за РИНУ Предраг.
Кућа Чакаревића налази се на пропланку, а због дворишта пуног дјеце и љуљашке која је стално заузета често подсјећа и на вртић. Подигнута је на кредит, а иако пуна смијеха и дјечије радости родитеље мучи тај дуг који још увијек нису отплатили, јер због свих трошкова немогуће је да понеки динар оставе и са стране.
– Љети се ради и по 20 сати дневно. Беру се малине, помажу и ова старија дјеца колико могу. Ја сам од ране зоре у шуми и дрва се извлаче све до почетка зиме. Сада на селу нема много посла, па се довијамо како знамо и умијемо. Једино стално примање у кући је дјечији додатак од 20.000 динара који прима жена, све остало је неизвесно. За овај дуг за кућу никако не можемо да скупимо и отплатимо га, а то нам је најважније. Боримо се како морамо, али свакако кад дођем кући и кад их видим све на окупу у мени се пробуди нова снага и воља да гурам напред због њих. Дјеца су добра и вриједна, а кад порасту само желим да буду добри људи све остало је мање важно – каже Предраг.
Упркос скромним примањима и дуговањима деца имају све што им је потребно за школу, да поједу и да се обуку. Због лошег пута, снијега и блата Предраг своје малишане сваки дан развози и до школе, што у селу, што до центра Ариља јер дјечица не могу сама, пише Рина.
Шта Ви мислите о овоме?