Чланови Удружења жена "Васила" из Требиња извезле су све столњаке потребне за домаћинства и газдинства која су укључена у пројекат "На стази сира и меда источне Херцеговине", којим Удружење "Слоw Фоод", на челу са Горданом Радовановић, афирмишу сеоски туризам и продају ових аутохтоних производа на кућном прагу.
"Завршили смо везење великог броја потребних столњака са херцеговачким мотивима, углавном са ћилима јер пратимо нашу традицију па вез није цвјетни него има своју причу. Радиле смо на правом, квалитетном лану, материјалу попут онога на којем су жене прије везле и који је могао да траје деценијама", каже Сена Ђурица, предсједница "Василе", напомињући да су украсиле столњаке мотивима који приличе за представљање ових производа, и то посебно за сир, а посебно за мед.
Оба мотива се ипак наслањају на традицију ових крајева, гдје први приказују мотиве са ћилима, а други су са печатом пастелних боја које такође у себи носе колорит наше историје, с обзиром на то да је све руком везено те даје ванвременске и уникатне слике на прозрачном лану, као трагу херцеговачких предака.
"Један вез је по узору на некадашње ћилиме на којима су се ткали дијелови црвене боје попут наших вина и плаве краљевске, а други смо осмислиле да подсјећа на цвијет, са топлином жуте боје, пастелно плаве и маслинасте као спој Медитерана и херцеговачког крша. Мислим да смо урадили оно што се од нас тражило: да се оживи наша старина коју би странци и туристи, поред традиционалних јела изложених на њима, такође имали прилику да виде", додаје она.
У овој малој радионици, у којој дјелује шест жена, раде и друге етно-ствари попут ткања различитих употребних и украсних предмета, народних ношњи, плетења, хеклања, било по жељи купаца или из властите инспирације.
"Поред онога што смо у кући научиле, ипак смо највећим дијелом вјештине стекле искуством, нарочито етно-ствари, углавном гледајући старине које нам људи често донесу. Тако проучавамо како се некада радило и покушавамо да то што вјеродостојније пренесемо на материјал, иако немамо све оне материјале какви су некада били, али се трудимо да и то набавимо, попут најфиније ручно испредене вуне и томе слично", додаје госпођа Сена.
Колико год се данашњи материјали разликовали, у овом удружењу ипак настају врхунске реплике, толико упечатљиве да су прије неколико година, у оквиру пројекта "100 жена 100 минијатура" у Србији проглашене најбољим за појас такозване градске ношње, направљене од конца.
"Од овог мотива касније смо правиле кравате и украсе за хаљине и торбе, али и укоричиле роковнике, примјењујући наше старе мотиве у савремену моду", додаје Ђурица.
Данас вриједне жене из "Василе", повезане са женама из Невесиња, чији је вез "ошвица" тада такође награђен и од којих су га и оне научиле, подучавају младе генерације у ручном раду, организујући у Музеју Херцеговине курс везења.
Од првобитних двадесетак жена колико се пријавило на почетку, за само мјесец дана откако је курс почео број се стално повећава, а међу њима је велики број младих и дјеце, те као куриозитет више и један мушкарац.
Шта Ви мислите о овоме?