Ученик другог разреда Гимназије "Јован Дучић" Анђелина Мариновић са радом "Довољан је само један прасак" освојила је треће мјесто на наградном конкурсу који је организовао Црвени крст Републике Српске у категорији литерарних радова ученика средњих школа.
Конкурс је расписан поводом "Недјеље упозоравања на опасност од мина", која се обиљежава од 8. до 15. децембра.
Према ријечима Анђелине Мариновић, тема конкурса је сама по себи била инспиративна и да је јако важно причати о овој теми поготово у данашње вријеме и дизати свијест о овоме.
"За писање ме је подстакла тема и идеје су саме долазиле тако да није било тешко написати рад. Приче разних људи и оно што се дешавало годинама на ову тему су ме још више инспирисале. Ријечи и реченице су саме долазиле и није било тешко. Требало ми је неколико дана за овај рад, а највише времена потрошила сам на неке корекције", рекла је Мариновић.
Члан је новинарске секције у Гимназији "Јован Дучић" и ради на изради гимназијског часописа "Гимназијалац", а овој јој је прва награда,
"Порука младима је да се што више прича о овој теми, да се пази и води рачуна. Ова тема не смије бити по страни него да сви више размишљамо о томе. Ова награда ми значи много као подстицај за даљи рад и наредне пројекте. Захваљујем се ментору Татјани Лубурић на уложеном раду и труду", јасна је Мариновић.
Довољан је само један прасак
Тога дана је све утихнуло, дана када је одзвонио прасак и са собом однио један мали, тек проклијали живот и угасио сјајне очи једне осмогодишње дјевојчице. Одјекнуо је гласно, прекидајући сву игру, осмијехе и радости који су били, а више никада неће бити. А зашто и због кога? Због оних много јачих и старијих, који своје „игре“ другачије играју, а своје „играчке“ за собом заборављају, оставе их да леже, да их неко недужан и неискусан пронађе, и по посљедњи пут се са њима „поигра“.
Тога дана гласнија и од праска била је тишина. Она је била гласнија и од вриска и од плача мајке; тешка, заглушујућа тишина. Угушила нас је све својом тежином – све, само не и оне који су криви. Да, баш они, који носе одговорност и сву кривицу нису чули ту тишину. А сузе су текле....Мора, океани суза, а ниоткудa могућности да се туга ублажи. Несрећа због губитка једног живота оставља много рана и ожиљака, оставља сјећања на све оно што је било и што неће имати прилику да се понови. Нож којим су те ране нанесене држе они који започињу ратове и прописују смрт свима онима који желе да живе и искусе све чари које живот нуди. Воде узалудне и бесмислене борбе и не мисле на оно што остављају за собом.
А да ли су такве борбе вриједне? За који циљ ратујете ако успут изгубите оно за шта се борите? И уз све побједе, већи су губици ако немате коме те побједе да оставите, ако нема ко да им се радује и да за њих живи.
Зар не видите колико су ваше „игре“ опасне, а „играчке“ смртоносне!? Посијали сте смрт у земљу док сте играли „страшне игре“ покренуте мржњом и жељом за оним што зовете „моћ“. Зар не видите да је довољан само један прасак да наступи тишина!? Зар не знате да само један погрешан корак учињен из незнања или из жеље да се дође до зреле трешње, може да створи мрак!?
Зато научите да купите своје „играчке“ за собом, пронађите друге „игре”, оне које ће ставити осмијех на лице. Не дозволите да будете разлог нечије трагедије, већ будите повод за радост. Уносите сигурност, а не страх. Пружите шансу свим малим животима да одрасту и да више никада не морају да чују ни прасак ни јецај; да сви мали кораци имају прилику да порасту и виде све оно што дјевојчица с почетка ове приче није успјела да види и проживи. Учините да дјеца безбрижно и срећно корачају и да сваки њихов корак буде сигуран, а свака зрела трешња надохват руке. Учините да на њиховим животним стазама не ничу мине и смрт него у земљу посадите цвијеће и стабла, подижите вртове и паркове. А, ми, ми ћемо се трудити да растемо и да сигурно и безбједно корачамо стазама живота, стазама хуманости.
Шта Ви мислите о овоме?