Sinisa mihajlovic 2 1.jpg

Синиша Михајловић, један од највећих српских фудбалера икада, преминуо је након велике борбе са леукемијом.

Прије три године дао је опширан интервју италијанском листу „Газета дело спорт” и у том разговору говорио искрено и емотивно о лијепим, али и о болним детаљима из свог приватног живота.

„У животу сам имао и прошао све: желио бих само да је мој отац овдје", био је наслов великог интервјуа који је представљао резимирање досадашњег живота тренера Болоње и бившех селектора Србије. У наставку, пренијећемо вам неке од најемотивнијих дијелова текста који никога не може да остави равнодушним...

О ОЦУ

„Отац је био камионџија. Умро је са 69 година од рака плућа. Када је отишао, нисам био крај њега. Мислим о томе сваког дана. Током рата сам га молио да дође у Италију, али он је хтио да остане у својој земљи. Волио бих да види како му унучићи одрастају. Што се тиче снова, не сањам о освајању Лиге шампиона или Скудета. Мој сан је неостварив - да могу да загрлим оца. Са друге стране, мајка ме и даље гледа истим погледом као и кад сам био дикете. Она не прича италијански, а моја дјеца мало говоре српски, али сваки пут када нас посјети у Риму видим како их гледа и схватам да су ријечи непотребне за љубав.”

О СИРОМАШТВУ И БАНАНАМА ИЗ ДЈЕТИЊСТВА

„Данас живим добро, али знам како је када имате мало да једете. Као дијете сам волио банане, али нисмо имали новца. Мајка ми је купила једну и морао сам да је подијелим са братом. Једном сам јој рекао да ћу да купим камион банана када се обогатим и да ћу све да их поједем. Данас идем у ресторане и бирам најбоља јела. Пијем добра вина, али ништа никад неће надмашити укус тих залогаја банане. Зато ми ништа није недостајало код родитеља, а богатство које ћу оставити својој дјеци није економско, већ су у питању вриједности и учења. Искреност, оданост, пожртвованост... Мораће да се озноје и презиме им неће бити довољно.”

О ВУКОВАРУ

„Рођен сам у Вуковару и за мене је то био најљепши град на свијету. А онда је постао симбол рата. Вратио сам се тамо прије двије године, послије 25 година... Посљедњи пут био сам тако током сукоба, 1991. Све је било сравњено са земљом, нисам могао ни да се оријентишем... Памтим рушевине зграда и машине које су правиле ровове. Птица није летјела, није било ни паса. Памтим поглед два десетогодишњака, док су носили пушке. Имали су очи мушкараца у тијелу дјеце. Тужне очи које су видјеле све осим дјетињства. Један од њих ми је пришао и питао ме је ко сам. Често помислим на то дијете, волио бих да знам шта му се догодило. Ако га рат није узео, онда је данас мушкарац. Можда има жену и дјецу. Надам се да су та дјеца постала одрасли који су поново открили мало свјетлости.”

О РАТУ, УЈАКУ, АРКАНУ

„Сви ратови су ужасни. Али братоубиство-рат које смо доживјели у бившој Југославији је најтеже што може да се догоди. Пријатељи пуцају једни у друге, породице се распадају. Видио сам како моји људи падају, како нестају градови. Како све постаје избрисано. Мој најбољи пријатељ је уништио моју кућу. Мој ујак, Хрват и рођени брат моје мајке, говорио је да је хтио да закоље мог оца као свињу. Нашли су га Арканови „тигрови” и умало није био убијен. Позвали су мој број телефона и спасао сам му живот. Много сам пута говорио о мојој опроштајној поруци Аркану, кога сам знао и прије рата, као и о мојој осуди његових злочина, о томе што је он тада представљао за Србе... Биће потребно да прођу још двије генерације да бисмо схватили шта се догодило. То је било разарајуће за све. Оно што ја кажем, могу да кажу и Хрват и Босанац такође. Искусили смо лудило историје.”

„Имам снажан карактер. Србин сам од главе до пете, са свим врлинама и манама мог поносног народа. Знам да признам и своје грешке, знам да дам и примим извињење и увијек сам спреман за дијалог. Сматрају да сам тврд човјек. То је истина. И боље да ме не провоцирају. Али и човјек с му***а може бити дирнут. Кад сам први пут дошао у Међугорје, плакао сам као дијете, нисам могао зауставити сузе. Осјетио сам се јачим. Више сам био тај дан човјек него икада у животу. ”

О СУПРУЗИ АРИЈАНИ И ДЈЕЦИ - ВИКТОРИЈИ, ВИРЏИНИЈИ, МИРОСЛАВУ, ДУШАНУ И НИКОЛАСУ

„Супруга и дјеца су моја снага, мој смисао свега. Каријера ме је спријечила да у потпуности уживам у њиховом одрастању као што бих волио. Најмлађем сину сам дао највише пажње јер сам био старији и више нисам био фудбалер. Али вријеме пролази брзо... Када одем код њега у школу, више не трчи да ме поздрави, већ га постаје срамота.”

Sinisa mihajlovic 2 2.jpg

О ИЗГУБЉЕНОМ ДЈЕТЕТУ

„Прије мало више од годину дана, Аријана и ја смо чекали још једно дијете. Нажалост, трудноћа је била прекинута. Имати дијете са 50 година је на неки начин као да је први пут. Моја жена пати због тога, знам и видим то. У болу, мислим да смо већ имали све као родитељи. Можда би још једно дијете било изазов, против закона времена. Ноћу, прије спавања, та мисао се увијек појави.”

„ОСЈЕЋАМ СЕ МЛАДИМ, АЛИ НЕКАДА КАО ДА ИМАМ 150 ГОДИНА”

„Дуга коса и локне из времена када сам био дјечак уступиле су мјесто седама. Иако су утањиле, бранићу их као што сам бранио своје голмане. Што се тиче енергије и ентузијазма, осјећам се као 20 година млађи, мада некад помислим да имам 150 година, с обзиром на све што сам проживио. Младост у Србији, каријера, Италија и многих градови. Шесторо дјеце, сиромаштво, успјеси, богатство. Али и два рата, ране, сузе... Данас кад погледам за собом, могу да се запитам: Синиша, колико си живота проживио?"

САВРШЕНА УТАКМИЦА

„То је био први меч послије рата између двије репрезентације у Загребу. Изборили смо пласман на Европско првенство. Меч се завршио 2:2, а ја сам асистирао за оба поготка. Новине у Србији су ми дале 10.”

ДЕРБИ НА МАРАКАНИ

„Дерби у Београду не може да се пореди ни са чим. Он је много више од утакмице. Атмосфера на Маракани не може да се објасни. У Милану се игра дерби високог племства. У Риму је подсмијавање преко цијеле године на тему дербија. У Ђенови су најљепше кореографије. У Торину је заразна та воља Граната да преокрену хијерархију.”

КАКО МУ ЈЕ ИЗМАКЛА КЛУПА ЈУВЕНТУСА

„Са Јувеом сам се све био договорио. Био сам у резиденцији Ањелијевих, са Маротом и Недведом. Онда је Конте одлучио да остане да би дао оставку два мјесеца касније. Ја сам остао у Сампу, а у Торино је отишао Алегри… Са Интером сам толико пута био у контакту да више и не знам колико сам пута био близу клупе Нероазура.”

Sinisa-Mihajlovic-Lazio.jpg

50 ГОДИНА У ТРИ ФОТОГРАФИЈЕ

„Први сусрет са Аријаном и како сам се изгубио у њеном осмијеху. Долазак на свијет моје дјеце. Залет, љевица и лопта у рашљама.”

У ЖИВОТУ БИХ СВЕ ИСТО

„Све бих опет исто радио. Чак и грешке. Јер не постоје савршени животи. И они би такође били досадни. Ако сам данас ово што јесам то је и захваљујући грешкама. Живио сам ових 50 година као што сам и желио”, мисао је којом је Михајловић завршио интервју.