Било је прољеће 1988. када је група ловаца усред шуме у источној Босни, на тромеђи Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе, у чопору вукова угледала дјечака који се креће четвороношке и режи.
Вучју су дружину побили, а њега, рашчупаног, изгладњелог, изгребаног и прекривеног модрицама, скупа с лешинама звијери убацили у камион и одвезли у цивилизацију. Тамо, међутим, из њега нико није извукао ни ријеч, не јер није желио да говори, већ што није умио. Дјечаку непознатог идентитета и поријекла, ловци су дали име Харис, па и презиме: Пућурица, па му тако напречац одредили идентитет, вјеру и нацију, онако како су мислили да је исправно па га предали мјеродавним службама које ће га – далеко од знатижељне јавности послати на ресоцијализацију у Београд.
Ова истинита прича послужила је као инспирација за играни филм “Ничије дете” Вука Ршумовића који се с венецијанског филмског фестивала вратио с три награде. Од великог значаја за овај филм показао се разговор с јединим свједоком времена, Драганом Роловићем, човјеком који се бринуо о дјечаку.
Дјечак-вук предат је управо у његове руке, у пријемну канцеларију некадашњег Централног прихватилишта за дјецу и омладину у Београду, гдје су водили сви путеви заблудјелих малишана из цијеле бивше државе, махом због ситних казнених дјела, провала и џепарења. Роловићу, тада 25-годишњаку с тек годином искуства у раду с делинквентима, овај је деликатан задатак повјерен управо због иновативних метода рада и сјајних резултата које је постизао у кратком времену. Послије скоро 25 година од првог сусрета, Роловић се кристално јасно сјећао свега.
– Кад је стигло, то дијете је изгледало као с другог свијета. Био је висок, крупан дјечак, плаве косе и плавих очију, с изразито дугим рукама. Непрекидно је слинио из носа, показало се, због хроничне упале синуса... Запањујуће било је откриће након темељног љекарског прегледа да малени није физички оштећен ни на који начин. Здравствено запуштен, неухрањен, с огреботинама по тијелу, али без озбиљнијих повреда.
Премда је његов узраст процијењен на десет година, Роловић тврди да је лако могао имати и три више. Како су се споразумијевали? Гестикулацијом, одговорио је у једном интервјуу 2014. године.
– Није говорио, само је испуштао звукове налик режању. Ипак, имао сам утисак да је разумио већину онога што му говорим. Врло се мало кретао, углавном би сједао или чучао у дворишту, склопио руке око кољена и посматрао свијет око себе. Кад би ходао, догађало се да падне па смо помислили да има поремећај центра за равнотежу. Послали смо га на вјештачење али испоставило се да је разлог баналан, да дјечак не зна да хода у ципелама – причао је Роловић и присјетио се да је Харис у почетку непрекидно бдио.
Одбијао је да спава у кревету, за лежај је радије одабрао сто, а понекад би га пронашли испод стола у дневном боравку. А прехрана, то је посебна прича.
– Јео је с пода, штитећи храну, с обје руке обавијене око тањра. Првих мјесеци није подносио кувану храну, а дјеца су нам пријавила да из канте за смеће вади кости с остацима сировог меса. Није знао чему служи умиваоник па смо имали велики проблем да га научимо хигијенским навикама, како га купати, а посебно сијећи нокте. Касније се привикао на ствари, рецимо, четкицу за зубе, коју је чувао попут највеће драгоцјености...
Одгајатељ није знао да протумачи како се и зашто с Пућкетом, како су га називали, тако снажно повезао Жика, најснажнији али и најпроблематичнији дјечак у дому. Под његовом заштитом, дјечак-вук убрзо је научио да поспрема кревет, држи оловку, користи метлу и лопату али и како да се понаша. Јер, нису само вукови прихватили тог дјечака, брзо су га прихватили и људи, па и завољели, открио Драган Роловић.
Томе је претходио један важан догађај.
– Добро се сјећам тога дана, била је недјеља и био сам дежуран, кад је у двориште дома улетио ротвајлер. Дјеца су се разбјежала, и тада је из шетње наишао Пућке. Ушао је у двориште па чучнуо, а пас се затрчао према њему. Сви смо премрли од страха, али он је остао сасвим прибран. Не знам да ли му је дјечак нешто шапутао, али пас се толико умирио да га је дјечак, водећи га за огрлицу мирног као пудлицу, одвео до канцеларије директора гдје смо га свезали – присјетио се Роловић.
За кратко вријеме, Пућке се изборио за наклоност остале дјеце. Премда су у почетку зазирали од њега јер је био другачији, никад им није био мета. Није дао на себе и убрзо је заслужио поштовање.
Људе је прихватио, технологију никако. Када је први пут видио телевизор, толико се уплашио да су га, вукући га за ноге, једва извукли испод кревета. Али зато је сатима знао да сједи на сунцу и у руци врти кликер. Да их баца у прашину према правилима игре ипак није успио јер му је недостајала координација покрета. Но, када му је магична куглица једном упала у ве-це шољу, разбио ју је као од шале.
Годину за годином, одгајатељи су га научили да хода у ципелама, користи прибор за јело, уписао се у школу, научио да чита и пише, изводи најједноставније рачунске операције. Само у једноме особље никада није успело.
– С обзиром да је дјечак добро и брзо напредовао, закључили смо да је у раном дјетињству ипак био у контакту с људима. Никада, међутим, није испричао ништа о свом најранијем дјетињству, начину како је доспио у шуму, својим родитељима, тврдећи да се ничег не сјећа. Никада нисмо сазнали чији је и одакле је. Касније нас је увјеравао да се не сјећа ни првих дана у дому - причао Драган Роловић.
Биће да је, попут звијери које су га подизале, имао кратку меморију. Или је, пак, своје формативне године потиснуо у најскривеније кутке своје душе?
– Заправо, није пуно говорио чак ни онда кад је свладао велики фонд ријечи – каже, па се присјећа дана кад је четири године касније Пућке напустио београдски дом. Јер, када су крајем 1992. задували вјетрови рата, дјеца су враћена у републичке центре за социјални рад из којих су долазили, тако и он.
- Одлазак је тешко пао и Пућкету и дјеци и нама. Радећи с оваквом дјецом, инвестирате пуно емоција. А о дјетету попут Пућкета да се и не говори. На крају, наслонио је главу на моје раме, тражећи њежности и пажње као свако дијете. Кад је отишао, плакали смо сви – сјећа се, додајући да случај дјечака-вука није био забиљежен у медијима.
– Било је то неко друго вријеме када су се такве ствари држале испод површине. Начелно, у интересу заштите дјетета – каже.
Своја сјећања радо је пренио и редитељу филма, јер картотека дома је уништена у пожару који је избио 1994, само годину дана након дјечаковог одласка. Међу досијеима који су отишли у неповрат био је и онај Хариса Пућурице. Какве ли симболике: исте је 1994. отишао и Харис, на пут без повратка. Дјеца из дома причала су да се по повратку у Босну опет одметнуо у шуму, али у сивомаслинастој, војној униформи. И тако се затворио круг. Кажу и то да је погинуо од залуталог метка. У истој шуми из које су га извукли ловци или некој другој, у овој униформи или оној, пуцајући по својима, ко год они били... Никад нећемо сазнати. Једини који је знао био је Жика, Харисов пријатељ из дома који је такође отишао на пут без повратка.
Склапањем мозаика лако се спознаје да Харис није дочекао ни пунољетство, да је погинуо прије 18. рођендана. За живота, нико га није тражио нити је он икога тражио, он је био и остао “ничије дијете”. Па, ипак, о њему се снимају филмови, пишу новински чланци: нико је за свог кратког живота ипак постао неко. А прича о Харису Пућурици, дјечаку без идентитета, остаје и прича о апсурду свих ратова, па и оног крвавог на Балкану, у којем је човјек човјеку био човјек, док му вукови подижу дјецу. Но, сви они које је дубоко потресла његова судбина желе да вјерују да Харис – или како год било право име дивљег дјечака – пуним плућима удише слободу и да негдје у планинским врлетима гдје га ловци неће пронаћи и данас плеше с вуковима.
Шта Ви мислите о овоме?