У издању Књижевне заједнице "Јован Дучић" изашла је трећа књига "Приче из ратомира" под насловом "Азра брате Азра" требињског новинара и писца Ратомира Рата Мијановића.
Ова књига наставља слијед догађања из претходне двије, а то су сјећања на ратне године и људе који су својим животима и смрћу задужили аутора, а и све људе који су свједоци њихових живота, јуначке погибије и жртвовања за Републику Српску.
Књига садржи 20 прича на 154 стране.
Према ријечима аутора, наслов књиге потиче из приче "Џони је Бог", а Џони (Штулић) је био лидер групе "Азра" која је била радо слушана међу младима 80-их година. У наслову је преименовао "Азра, брате Азра" јер су на ратишту један другог звали "брате", јер је то јачи, емотивнији и осјећајнији израз од другови.
"Потиче из мог дијалога са љубињским пјесником Сергејом Ћуком у љето 1995. године. Те ратне године чуо сам сам звукове пјесме 'Балкан' са једног од прозора. Узвикнуо сам 'Азра, човјече Азра. Ко слуша Азру?', а са прозора добио сам одговор 'Ја слушам, Азру'. одговорио је отварајући прозор један човјек мојих година", прича са пуно емоција Ратомир Мијановић описујући како се упознао са урбаном легендом Љубиња.
Мијановић каже да са овом књигом завршава трилогију (коју још чине "Приче из ратомира" први дио и "Лађа за спас" други дио) иако је остало још прича које су нажалост нису написане.
"Имам причу о Небојши Машићу, али ћу пронаћи начин на који ћу је објавити. Она почиње на једној од требињских олимпијада у малом фудбалу, а завршава на положају гдје је погинуо. Ове приче ми је највише жао, али једноставно нисам стигао укомпоновати у ову књигу. Кад тад ћу је објавити", поручио је Мијановић.
У трећој књизи "Азра брате Азра" налазе се прича из читаве Херцеговине, али и из Крајине као "Потпоручниче, играј се" о момку и дјечаку који је одрастао у Требињу, а касније живио у Србији, а сада код Бањалуке.
"Има ту прича 'Небојшина жеља' о момку који је доселио под наводницима, јер је њега мајка мртвог пренијела и сахранила по трећи пут у Требињу. Ту је прича са невесињског, билећког ратишта..., али доста прича које су написане и након рата. Говоримо о периоду када су сва наша очекивања изневјерена. Има лијеп цитат из филма 'Ловац на јелене' који гласи 'Дали смо им наше умове, тијела и дух... А они су нас сажвакали и испљували... Оставили су нам страх, бијес и несигурност... разочарење, осјећај, напуштеност, издају... И на, крају самопрезир и кривицу... Као да је некако све што нам се догодило била наша кривица...", каже Мијановић и наставља да ништа није била њихова кривица већ да су били пиони у том рату.
У књизи има и приче "Бајка" као и "Шаруља" јер је било шаљивих детаља током рата. Прича "Шаруља" и данас насмије аутора књиге и он је мишљења да ју је морао ставити у књигу, а говори о војнику који је на једном положају хтио да отуђи краву
"Крави је обуо војничке чизме наопако и онда смо ми тражили траг. Није нам било јасно јер се траг кретао у сасвим погрешном правцу. Чизме су биле окренуте десно, траг је долазио са лијеве стране и касније кад смо га пронашли видјели смо војничке чизме на ногама краве. Било је шаљивих момената јер да их није било, полудјели бисмо и у свему смо тражили хумор. У причи 'Дезертер' има неколико сјајних детаља са положаја када су једном момку говорили да умјесто пушке носи притку од парадајза јер са пушком није знао да рукује. Али је он касније постао добар борац, завршио факултет" објаснио је Мијановић.
Прича "Мишо и Милена" има једну трагичну ноту и Мијановића увијек кад се сјети заболи срце, а и сам камен би заплакао.
"Док сам писао књигу, сваку причу сам доживљавао, проживљавао и долазиле су ми сузе на очи као и сада док говорим о томе. Захваљујем се свим људима који су ми помогли, а прије свега мојој породици која ме је истрпјела. Није бити лако еуфоричан у једном тренутку, а у другом гутати сузе, враћати неке слике успомена, људи који су били поред тебе до прије петнаест минута, а у ствари више никад неће бити дио тебе. Остаће да живе у сјећањима", рекао је Мијановић.
Сматра да је на правом путу и да је добар посао урадио јер је имао доста људи на промоцијама својих књига, а има и подршку људи који су прочитали књиге.
"Ово је мој дуг према мојим друговима да опишем живот и страдање младих људи јер су они страдали, неко од метка, неко од гранате, неко психички као прича 'Бол' о човјеку који је оболио на ратишту. Није лако откидати три пута за редом комаде срца и душе. Плакати у себи, а кажу да је то најтеже, за оним најбољим од нас. Након ове три књиге мислим да сам један дуг одужио и да сам чист иако су слике из рата још ту, али мислим да ће нека Божанска правда постојати. Нисам књиге писао због те правде, али сам их писао да се о тим људима прича, сазна. Има идеја да се направи филм који би почео са причом 'Дјечак са коте 243', а завршио са причом 'Повратак'", јасан је Мијановић.
Шта Ви мислите о овоме?