У Културном центру премијерно је приказан документарно-играни филм о Љубинку Акшаму, под насловом "Бљесак за вјечну таму", аутора новинара Небојше Колака.
Љубинко Акшам је трагично изгубио живот од посљедица удара грома 16. октобра 1996. године током тренинга на стадиону у Полицама.
Филм током свих 90 минута хронолошки прати Акшама - његов карактер, приче његових другова и саиграча и полако кроз утакмице долази до посљедњег тренинга на коме је страдао (филмски је реконструисан уз помоћ омладинске школе) и сахране.
Аутор филма Небојша Колак је по доласку у Требиње сазнао за трагедију младог Љубинка Акшама на стадиону у Полицама, а његове родитеље је познавао са Хума.
"Кад сам ушао у причу да радим документарне филмове размишљао сам да урадим причу о том ужасном случају који се догодио 16.10.1996. када је на тренингу страдао Љубинко. На тренингу је био са својим саиграчима и одједном је дошло до невремена, громова, муња. И како рече један од мојих саговорника 'Он је сву ту енергију прикупио у себе за све нас'. Додатна је прича о Љубинковом карактеру који је увијек био насмијан, спреман за шалу, расположен и сви његови фудбалски и школски пријатељи имали само ријечи хвале за овог младића. Можда је и његова сестра најбоље рекла 'Као да није са ове планете'", казао је Колак.
У договору са породицом Акшам, Колак је прије 18 мјесеци кренуо да снима филм. Што је и очекивао од својих саговорника - добио је оно што га је занимало, али сазнао је и неке нове ствари.
"Од Дамјана Ратковића сам сазнао да су он и још један његов другар престали са тренирањем јер су се припремали за војску, а њихова генерација је био и Љубинко који је одгодио војску. Појавила се информација да Љубинко треба да оде на пробу у 'Црвену звезду'. Они су отишли у војску, а Љубинко је заувијек остао ту на стадиону Леотара. У филму се јавно појављује по први пут и једна идеја да након реконструкције стадиона Полице овај фудбалски објекат добије његово име", искрен је Колак.
Приликом снимања филма, Колак је наилазио на проблеме, јер није било кадрова, фотографија које су биле већином блиједе, ниједног видеа на којем је био Љубинко.
"Мислим да је значајна прича његових саиграча, а поготово прича његове мајке и сестре да остане памћење на тог момка. Љубо је био спортско дијете, тренирао је џудо, атлетику, али се ту није пронашао, Био је затворен, набавио копачке, уписао се у пионирску школу, добио чланску књижицу Леотара на коју је био поносан, прошао све селекције и са 16 година дебитовао за први тим Леотара. Никада својим родитељима није причао шта је било на утакмици, да ли је играо или није. То је држао за себе, а отац никада није ушао на стадион већ иза неких борова посматрао утакмицу. Његова сестра Љубинка каже да је отац кад би дошао кући рекао да ли је Љубо играо или не, а мајка би знала по опреми кад би је донио кући да ли је њен син играо", јасан је Колак.
Колак се захвалио породици јер је смогла снаге да сједне пред камере и врати своје мисли на тај трагичан догађај, Омладинакој школи "Леотар" и Електро Херцеговини.
Љубинка Руњевац рођ. Акшам, сестра трагично страдалог фудбалера казала је да је јако тешко пролазити кроз све то, али да су срећни што Љубинко није заборављен.
„Сјећају га се сви његови школски другови и сви из ФК 'Леотар'. За тако мало година је успио оставити толико тога, да мајка и ја данас будемо поносне“, додала је она.
Његови саиграчи заједно са ФК "Леотар" организују сваке године "Меморијални турни Љубинко Акшам" за млађе категорије.
Шта Ви мислите о овоме?