Velimir jokanovic.webp

Ми се бавимо производњом пршута на традиционалан начин, односно, од свиња набављених од познатих домаћих произвођача, ми сушимо пршуте на традиционалан начин, онако како су сушили наши стари, каже Велимир Јокановић, власник пршутане "Јокановић" из Требиња.

Ова пршутана најпознатија је по изузетном квалитету пршута у овом дијелу Херцеговине, али ни у Бањалуци нема већег и отменијег ресторана у коме се не служе ове делиције сушене у селу Тули, у регији Зубаца, код Требиња.

Јокановић објашњава да се пршути соле и пресољавају морском сољу, стављају на цијеђење вишка воде и онда иду на благо димљење, односно, сушење на вјетру и диму у селу Тули, подно планинског масива Орјен, те да му управо та технологија и такво планинско поднебље и мирис дима херцеговачког дрвета за сушење дају посебан укус. Није тајна ни то да се у процесу сушења користи и сагоријевање самониклог, љековитог херцеговачког биља, што месу даје посебан мирис.

У овом је селу надморска висина готово 700 метара и на споју је медитеранске и континенталне климе, а све то даје специфичност сушењу пршута, попут његушког, за којим, како кажу бољи познаваоци сухомеснатих деликатеса, уопште не заостају.

Иако је за добар пршут од десетак килограма потребна свиња од најмање 200 килограма меса, Јокановић каже да они не раде ширу палету сухомеснатих производа, већ су се базирали само на пршуте.

"Ми смо се базирали само на производњу пршута, а сва процедура се обавља на једном мјесту, гдје се и соли, и пресује, и суши, а онда треба да одлежи око двије године, јер је љепши када прође тај такозвани период зрења", додаје он.

Иако се пршут на овај, традиционалан начин, не може сушити увијек, код Јокановћа се током цијеле године може набавити пршут, јер, док се једни обрађују и припремају за сушење у новембру, у залихама има оних који на сазријевању стоје и по годину-двије и тако се продају.

Јокановић каже да ни пршута не недостаје, али ни купаца, међу којим су свакако и познате требињске винарије, јер се вино изузетно добро слаже са пршутом, што је код херцеговачких домаћина одувијек била изузетна част.

"Када херцеговачки домаћин хоће да вас најсрдачније угости, онда испред вас ставља свој пршут као мезе и своју најбољу ракију и вино да уз то пијуцкате и то се не одбија, ма колико ви били гладни или сити", појашњава Јокановић.