Међународно јавно право, као и домицилно право великог броја држава у свету прецизно дефинише следеће категорије: 1. Цивилно становништво које страда у рату (избеглице),
2. Економске мигранте,
3. Азиланте и
4. Странце.
Женевска конвенција из 1949. године бави се проблемима у УСЛОВИМА РАТА, док се Женевска конвенција из 1951. године бави проблемима у МИРНОДОБСКИМ УСЛОВИМА. Разлика је огромна, као небо и земља – зато и постоје ДВЕ КОНВЕНЦИЈЕ.
Цивилно становништво које је због борбених дејстава принуђено да се склања са територија борбених дејстава у „избjегличке“ или „интернирске логоре“ у тзв. „зонама безбjедности“, штити Женевска конвенција из 1949. године. Таква категорија лица НЕМА право да се удаљава са локација суседних држава и да масовно, илегално прелази границе других, удаљенијих држава и одређује начин поступања држава у тзв. транзиту, до циља који су сами (или су им они који су их организовали и финансирају) одредили.
Зашто политичари у Р. Српској ћуте и бjеже од Женевске конвенције из 1949. године? А можда и не знају да постоји Конвенција?! Та конвенција је РЕШЕЊЕ проблема мигрантске кризе! Политичари у ЕУ се позивају на Женевску конвенцију из 1951. године која регулише азилантска питања иако мигранти из борбених подручја НИСУ азиланти У МИРНОДОБСКИМ УСЛОВИМА - него категорија цивилног становништва које страда у РАТУ. Све марионетске владе на мигратској рути КРШЕ Женевску конвенцију из 1949.год. на начин да уместо ње примењују Женевску конвенцију из 1951. године.
Друго, према међународном јавном праву, само су суверене државе као ИЗВОРНИ СУБЈЕКТИ у међународном јавном праву и СБ УН одговорни и имају право да одлучују, што је назначено и у Повељи УН – а НЕ изведени субјекти међународног права као што су ЕУ, ОЕБС...или било који други изведени субјект међународног јавног права.
Регионалне и друге организације као „изведени субјекти“ права могу да помажу, али тек по добијању дозволе сваке суверене државе као изворног субјекта или на основу верификованог плана од стране СБ УН или ако им државе чланице пренесу одређено суверено право својом вољом.
Шенгенски и Даблинкси споразум не регулишу проблем избеглица у супротности са наведеним конвенцијама, нити одузимају право државама потписницама да решавају проблеме у њиховој искључивој надлежности. Зато је Мађарска могла да подиже жичане зидове на својим границама и да без икаквих проблема „излети“ из тог система, а за њом су кренуле, као што видимо и друге земље Европе.
И на крају питање: Зашто политичари не искористе ПРАВО СТОРНИРАЊА Споразума о реадмисији?!
Мигрантска криза је изузетно озбиљан проблем зацео регион, нема места робовској снисходљивости према Западу нити толерисања поступака противим међународном праву.
