У галерији Kултурног центра је отворена изложба слика „Морфејева посета“ Снежане Вујовић Николић, академске сликарке из Београда.
Циклус радова Снежане Вујовић Николић изложен у Kултурном центру Требиње настајао је посљедњих десет година. Првобитно се састојао од девет сликаних дјела, а временом је обогаћен са још три слике, замишљене од почетка циклуса, које га осмишљавају и заокружују. Пред требињском публиком је дванаест слика из циклуса „Морфејева посета“ и тридесет три цртежа рађена комбинованом техником туш и акварел.
Снежана Вујовић Николић је на сликама путем метафора, а кроз митолошке приче о олимпијским боговима, покушала да материјализује основне појмове људске егзистенције: љубав, истину, срећу, мудрост, храброст, моћ, страх…
„Посетиоцима који се нађу у овом малом универзуму може се у првом моменту учинити да су ове слике одраз неког појмовног система, концепта или приче који су унапред смишљени. Али, кључ за њихово разумевање налази се у самој суштини стваралаштва, у тој есенцијалној људској потреби сваког човека – за трагањем за истином, за трагањем за непознатим, за покушајем да превазиђе своје личне границе и да прошири свој дух“, навела је Снежана Вујовић Николић.
Уколико са посматрачем успоставе комуникацију, сматра ауторка, ове слике су у стању да га одведу преко границе живота, на неко друго мјесто, на истраживање и путовање унутар самог себе.
Након отварања изложбе, у биоскопу Kултурног центра премијерно је приказан документарни филм „Херцеговина“ Милана Пеце Николића.
У Културном центру премијерно је приказан документарни филм „Херцеговина“ Милана Пеце Николића. Филм је настао по истоименој поеми Ратка Дангубића која има 138 страница и састоји се од 30 цјелина, а илустрована је цртежима Снежане Вујовић Николић.
Овај документарни филм обухвата период од 200 до 300 година ако се укључе легенде и предања које се тичу Херцеговине. Акценат је на периоду из 1941. године јер је тада дошло до погрома за које постоје још живући свједоци, а остало је у сфери предања и легенде.
У филму се на један својствен умјетнички начин приказује колико је живот тежак и напоран, али се филм завршава са једном врхунском идејом да 'љубав превазилази тешкоће живота'.
Према ријечима Милана Пеце Николића, откако постоји умјетност њена суштина је у давању, а не у продавању, а да постане умјетност неко треба да има потребу да да нешто.
"Да би се десио умјетнички доживљај мора да постоји мјесто сусрета то јест двије стране. Са једне онај ко жели нешто дати и онај ко је жељан да нешто прими. Ја у овом случају већ реагујем на готово умјетничко дјело за који ја имам доживљај да је оно значајно. Поезија није медијум и она је далеко изнад тога, врста духовности, а ја се изражавам медијски, филм, видео, покретне слике, аудио визуелне медиј. Човјек се сусреће са једном опасношћу да нешто што је озбиљно умјетничко дјело прекраја, преводиш у формат који је другачији јер ова поема кад се чита као цјелина траје четири сата, она је цјелина, а медиј не дозвољава да толико траје јер не постоји концентрација. Онда се мора вршити интервенција", објашњава Николић.
Минимум опасности која мора да се превазиђе је да се не понизи дјело које је умјетник траанспоновао, да оно што је урађено да буде на оном нивоу на оном на коме је дјело само.
"Вјероватноћа да се то уради је веома мала. Ја сам то урадио из три разлога, а прво је да је моје унутрашње осјећање дало утисак да је ово литерарно дјело озбиљно. Други је да је то дјело писао мој пријатељ, а треће је да сам особа која не жали да погине у умјетничком смислу, ако часно погине то јест ако до краја уради оно што је осјетила у оквиру својих могућности. Ово је приватна продукција јер ми је пар пријатеља помогло на тај начин да ме је негдје одвезло, показало нешто и нема никакве намјере спонзорства. Имао сам велики ризик да то буде ниже него што је само умјетничко дјело које сам третирао. Да ли сам у томе успио или не може показати публика ако се она и ја сусретнемо у плану мисли. Режија није потпуно рационална ствар јер ти ствараш околности да се нешто деси, ту има твоје воље жеље, интуиције, да ти нешто даш, а давање је процес гдје неко треба да има воље, храбрости да прими. Тиме не треба да се бави много рационално колико је то логично или није па чак и ако му се не допадне, али му се може десити да за три мјесеца, шест мјесеци, годину дана нека слика изађе пред њега и повеже се са неким сликама дајући му неки дух радости",
јасан је Николић.
ХЕРЦЕГОВИНА
Тако се презивају све породице по пра-деди у питомом и расутом селу предака, горе изнад Љубиња, а од потомака једино је њу допало име Сара. Ако је то утеха, њој то није необично, не туђи се рода...
Изложбу слика „Морфејева посета“ и премијеру филма „Херцеговина“ организовали су Kултурни центар и Град Требиње.
Шта Ви мислите о овоме?