sveti djordje.jpg

Српска православна црква /СПЦ/ данас слави празник светог великомученика Георгија – Ђурђевдан, који је једна од најчешћих слава у православних Срба и свехришћански празник у спомен на једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску вјеру.

Свети Георгије, Ђорђе или Ђурађ је најчешћа крсна слава код Срба послије Светог Николе и Светог Јована. Слави се два пута, у прољеће 6. маја по новом календару као Свети Ђорђе, који је на икони представљен као коњаник који копљем пробада аждају и у јесен 16. новембра као Ђурђиц, у спомен на преношење његових чудесних моштију.

Према хришћанском предању, Свети великомученик Георгије је био римски војник поријеклом из Мале Азије. Рођен је 275/280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици.

Када је израстао у лијепог, снажног и храброг младића, узели су га у војску, гдје се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе.

За вријеме цара Диоклецијана организован је 303. године прогон хришћана, десети по реду и највећи икада. Када је почео немилосрдан прогон хришћана по цијелој земљи, Ђорђе је подијелио сву своју имовину сиромашнима и ослободио своје робове. Исто је урадио и у Палестини, пустивши слуге и завјештавајући сиромашнима своја имања и богатства.

И поред прогона упорно је проповиједао новозавјетну вјеру и, према предању, чак је и цареву жену Александру успио да преобрати у хришћанство. На једном сабору је говорио против оваквог односа према хришћанима и о њиховом даљем прогону а том приликом је изашао пред цара Диоклецијана и изјавио да је и сам хришћанин, након чега је цар наредио војницима да га затворе у тамницу.

sveti djordje usjekovanje glave.jpgОсуда св. Ђорђа на смрт и усјековање његове главе, фреска из 1340. године

По царевом наређењу, војници су положили Ђорђа на земљу, забили му ноге у кладе, а на груди му поставили велики, тешки камен. Тако притиснут, у великим боловима, дочекао је јутро. Када га је посјетио цар, Ђорђе је и даље одбијао да се одрекне своје вјере. Цар је тада наредио да се донесе велики точак за мучење, са даскама препуним великих ексера, удица, ножева, мачева.

Везан је за такав точак, док се точак са њим окретао, док му цијело тело није било у ранама. Са точка су га одвезали, мислећи да је мртав. Када су се увјерили да није мртав, цар је наредио да Ђорђа закопају у негашени креч тако да му је само глава била ван земље, и да га тако оставе три дана да би сагорјео.

Након три дана, када су га откопали, увидјевше да је и даље жив, Диоклецијан је, затим, одлучио да позове највећег мага Римског царства, по имену Атанасије, да он савлада Ђорђа.

Атанасије се одазвао цару и припремио је два напитка, један од кога би Ђорђе требало да се покори цару, а други смртоносан. Диоклецијан наређује да силом напоје Ђорђа првим напитком, а пошто се Ђорђе и даље није покоравао, онда нареди да му се да и смртоносни напитак. Међутим, Ђорђе је опет остао жив.

Стигавши на губилиште, Ђорђе је стао на одређено мјесто и помоли се. Затим положи своју главу, и би посјечен 6. маја 303. године.

У хришћанској иконографији, Свети Ђорђе се још од 7. вијека приказује као војник (без коња, у стојећем ставу) и са копљем или мачем у десној руци.

Од 9. вијека се појављује још један приказ Светог Ђорђа: на коњу, у војводском одијелу, како копљем убија аждају. На том приказу се, поред њега, мало даље налази једна жена у господском одијелу како стоји.

Сматра се да је жена која је на икони заправо царица Александра и да она симболизује рану хришћанску цркву, а да аждаја коју Ђорђе убија симболизује многобоштво.

djurdjevdan.jpg

Пошто се овим празником испраћа зима и дочекује прољеће, јер до данас није ваљало спавати под отвореним небом, овај празник је и "дан окупљања хајдука" -"хајдучки састанак", када би почели да се окупљају да би започели борбу против Турака, или једноставно пљачкали имућне трговце и сељаке.

На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем „да буду напредни као врба“, ките здравцем „да буду здрави као здравац“, копривом „да коприва опече болести са њим“, и селеном „да им душа мирише као селен“.