Ученица четвртог разреда Гимназије "Јован Дучић" Романа Рогановић освојила је прву награду за литерарни рад "Зашто ме чико не гледаш у очи" на конкурсу који је организовала Јавна установа "Спомен - подручје Доња Градина", заједно с Републичким педагошким заводом Републике Српске на тему "Сјећање на невино страдале жртве у концентрационом логору Јасеновац".
Међу пет похвала за литерарни рад на истом конкурсу похваљена је Доротеја Радановић за рад "Вукашин", а за ликовни рад под називом "Сјећање" Јелена Ђерковић - обје ученице Гимназије, а код основних школа похваљен је групни ликовни рад ученика Основне школе "Петар Други Петровић Његош" из Билеће под називом "Сјећање на невино страдале жртве у концентрационом логору Јасеновац".
Романин ментор била је Веселинка Кулаш, Доротејин Татјана Лубурић, Јеленин Ирена Јакшић, а ментор основаца из Билеће је био Драго Вучић.
Јавна установа "Спомен - подручје Доња Градина", заједно с Републичким педагошким заводом Републике Српске, петнаести пут расписује Конкурс за најбоље литерарне и ликовне радове ученика основних и средњих школа на тему "Сјећање на невино страдале жртве у концентрационом логору Јасеновац". Наша млада суграђанка је на истом конкурсу освојила треће мјесто са пјесмом "Јесу ли те нахранили, смрти" 2020. године и друго мјесто 2017. године са пјесмом "Сјећање на страдање у концентрационом логору Јасеновац".
На конкурс је пристигло 55 литерарних радова из 23 средње школе и 537 ликовних радова из 33 средње школе, а код основаца 1.237 сликарских радова из 126 основних школа.
Награде за најбоље литерарне и ликовне радове ученицима ће бити додијељене на отварању изложбе ликовних радова у Доњој Градини 1. маја 2022. године.
Зашто ме, чико, не гледаш у очи?
„Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет, а души својој науди?“
Кажи ми, чико, гдје је моја мама.
Зашто ми не кажеш?
Можда ме не чујеш јер ни сама себе не чујем.
Је ли отишла јер сам испустила њену руку,
Бијелу као млијеко, мирисну као хљеб?
Заспала сам у том возу,
Чврсто стискајући њену руку
И плетеницу.
Кад сам се пробудила,
Није је било,
Само њена укосница
У мојој стиснутој шаци.
А рекла је да ћемо увијек бити заједно,
Само да је чврсто, чврсто држим,
Да не плачем,
Да не тражим млијека, ни хљеба, ни воде...
Да ће ми дати касније.
Кажи јој, чико, молим те,
Да чврсто, чврсто стискам њену укосницу,
Да ми мирише на њену плетеницу,
Да не плачем, да сам добра...
Да поједем све што нађем
Кад ставиш пред нас на под.
Иако не мирише као њен хљеб,
Иако некад не стигнем
Јер су друга дјеца бржа,
Али то јој немој рећи.
Обавезно реци
Да сам видјела лептира
Кроз онај прозорчић,
Лијепог као игра,
Да сам видјела јутро,
Бијело и мирисно као њене руке,
2
И зраку сунца, као кад ме она гледа.
Је ли тамо иза прозорчића моја мама?
Нека само дође, нећу викати да сам гладна,
Више и нисам никако гладна,
Али то јој немој рећи.
Нити да више не могу да устанем
Да потрчим да узмем храну,
Нити да не могу да помјерам ни руке ни ноге,
Само могу усне...
Нити да се бојим те боје на теби.
Само нека мама дође,
Од њене руке,
Бијеле као млијеко, мирисне као хљеб,
Нестали би и овај смрад, и бубе,
И муве не би зујале око нас.
Немој јој рећи ни да ме боли стомак,
Највише ме боли што ње нема.
Нећу плакати, стиснућу зубе,
Само да стави своју бијелу, миришљаву руку
На мене и престало би...
***
Зашто нас је, чико, овдје све мање?
Водите ли их вани њиховим мамама?
Зашто ме, чико, не гледаш у очи?!
Шта Ви мислите о овоме?