Улазак Христов у Јерусалим – Цвијети, покретни је празник који се слави сутрадан по Лазаревом васкрсењу, тј. Лазаревој суботи (Врбици), шесте недјеље Великог поста и недјељу дана пред Васкрс.
Установљен је у Јерусалиму крајем ИВ вијека за успомену на посљедњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана прије Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18).
Том приликом народ га је дочекао као цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.
Празничне службе у славу спаситеља, који је, према предању, свјесно ишао у сусрет страдањима, биће служене у свим хришћанским храмовима, а седмица која слиједи и претходи празнику Васкресња је недјеље страдања у православљу, страшна или страдална недјеља.
Са недјељом страдања истичу и посљедњи дани васкршњег поста који је у православљу нешто дужи и строжији.
Велики или Часни пост за православне траје шест недјеља, по слободној одлуци вјерника који су се одлучили на овај подвиг.
Према хришћанском предању, Христос је, праћен својим ученицима, кренуо из родног мјеста васкрслог Лазара – Витаније у Јерусалим. Глас о доласку спаситеља и васкрсењу Лазара четвородневног брзо се ширио, па су му се на путу многи придружили.
На улазу у Јерусалим народ га је дочекао простирући хаљине на пут којим ће проћи. Машући гранама палме у знак добродошлице спаситељу који иде у сусрет вољним страдањима, народ је узвикивао „Осана (слава) Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!“
Али Исус је цијелим путем био жалостан, и кад је сишао низ гору, он је погледао на Јерусалим у долини, заплакао и рекао: „О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју, али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и дјецу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао вријеме у које си похођен“.
Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму сакупило јуди из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи су се запитали: „Ко је то?“, а из гомиле народа су одговорили: „Исус, пророк из Назарета Галилејског“.
Потом је Христос ушао у храм, гдје су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцијели. Међу народом и дјецом завладало је велико одушевљење, тпа су му клицали: „Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!“.
Слушајући то, приђоше му неки фарисеји, па му рекоше: „Чујеш ли то што ови говоре?“, нашта им он одговори: „Зар нисте никада читали: из уста мале дјеце и одојчади, начинио си себи хвалу“.
Цијелог дана је Исус Христос држао проповиједи у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витанију.
ЦВИЈЕТИ КОД СРБА
У Срба су Цвијети и народни празник. Уочи Цвијети дјевојке и дјеца одлазе у поља и беру цвијеће. Ово цвијеће се не уноси у кућу, већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноће и онда се на Цвијети ујутро том водом дјеца умивају.
Вјерује се да онај ко први стигне и убере цвијет добија право на једну жељу која ће му се сигурно испунити ако снажно вјерује.
Раније је био обичај да људи на овај дан шетају окићени цвијећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвијећа направи букет, у коме сваки цвијет има своје значење и носи га дјевојци. По томе којих цвјетова има, или који којих има највише – девојка разазнаје момкова осјећања.
Иако је оно на данашњи дан незаобилазан детаљ, није исто које цвијеће берете или неком поклањате.
Ево његове симболике на празник Цвијети: маргарете – да будете лијепи и крупни, дријен – да будете јаки и здрави, љубичице – да будете миришљави и привлачни, врбове гранчице – да сви буду напредни и успјешни.
Цвијети су дан за радост, окупљање и дружење са ближњима. Зато, поклоните данас некој драгој особи цвијеће. Прошетајте парком, опустите се и дружите.
Шта Ви мислите о овоме?