Српска православна црква забринула је Европски парламент. До те мјере да је неколико пута поменута у недавно усвојеној резолуцији о страном уплитању у све демократске процесе у Европској унији, укључујући дезинформисање.
Уз забринутост „због ширења стране државне пропаганде која понајприје потиче из Москве и Пекинга, као и из Анкаре”, и увјерење да Конфучијеви институти, који се оснивају на бројним европским универзитетима, „служе као платформа за лобирање за кинеске економске интересе и кинеске обавјештајне службе, као и за регрутацију агената и шпијуна”, у обимном документу на више од 50 страница, који захвата широк спектар тема и проблема, поменута је и СПЦ. Тачније – православна црква.
ЕП је „забринут због покушаја православне цркве у земљама као што су Србија, Црна Гора и Босна и Херцеговина, а посебно у њеном ентитету Републици Српској, да промовише Русију као заштитницу традиционалних породичних вредности и учвршћује односе између државе и цркве”. ЕП је, иначе, у резолуцији осудио покушаје Русије „да искористи напетости међу етничким заједницама на западном Балкану како би распирила сукобе и поделила заједнице”.
Ово је први пут да смо видјели тако агресивни интервенционизам Европског парламента, гдје се негира име и идентитет СПЦ, јер се не помиње њено име, гдје се она дијели по наметнутим границама и пријети се и истргнућем дијела српског народа и СПЦ у дијаспори из цјелине српске цркве, каже за „Политику” др Александар Раковић, научник савјетник у Институт за новију историју Србије.
– То је резолуција која је непријатељски оријентисана према СПЦ и српском народу. Само то што је СПЦ по тој резолуцији малтене означена као актер у сукобу Русије и Украјине бесмислено је и злонамјерно. СПЦ се није оглашавала поводом рата, осим ако је ријеч о хуманитарним разлозима, да се помогне свима који страдају. Резолуција има намјеру да преко притиска на СПЦ врши притисак на српску државу и у Београду и у Бањалуци и на читав српски народ – сматра Раковић.
То што је у резолуцији на два мјеста посебно истакнута Република Српска, наш саговорник види као вид притиска на тамошње власти.
– Због тога што Милорад Додик има срдачне односе с предсједником Путином, он то није крио, а не крије да има често комуникацију и са Лавровом и са другим високим функционерима Руске Федерације, као и због тога што је кренула путем повратка надлежности које су одузимали Уставни суд БиХ и тзв. високи представници – каже Раковић.
Он додаје да је читав српски народ доведен у позицију актера у догађајима у Украјини уз, према његовом мишљењу, намјерно пренебрегавање чињенице да је Србија неутрална, да поштује и територијални суверенитет Украјине, а да истовремено не жели да уведе санкције Русији.
– СПЦ није урадила ништа што би довело до овакве резолуције. У сваком смислу одиграла је афирмативну, миротворну улогу. Испада да је једини гријех СПЦ то што она засвођује српски народ гдје год да се он налази, што је заједно са српском државом чувар нашег идентитета. То се српској цркви ставља на терет и даје јој се негативна конотација, умјесто позитивне – истиче Раковић.
Примјећујући да се „страно уплитање може спроводити и утицајем у вјерским институцијама и њиховом инструментализацијом, као што је руски утицај у православним црквама, посебно у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, посебном у њеном ентитету Републици Српској”, у резолуцији ЕП Европска комисија и државе чланице позивају се „да пажљиво прате активности у вјерским институцијама те да, према потреби и ако постоје докази, предузму мјере, између осталих, ускраћивањем финансијских средстава или одузимањем лиценци повезаним институцијама”.
Наш саговорник сматра да то, уз тон резолуције када је ријеч о српској цркви, показује намјеру да се видом политичког интервенционизма епархије СПЦ у дијаспори отргну од цјелине српске цркве преко различитих притисака, али је увјерен да српски народ у дијаспори то никада не би прихватио.
Да ли је спорно и социјално учење српске цркве која, према констатацији из резолуције, промовише традиционалне породичне вриједности које штити Русија, а које су, изводи се закључак, у супротности с европским вриједностима?
– Породичне вриједности су породичне вриједности за све православне хришћане. Православна црква у цјелини има једно исто учење. Колико год да су Москва и Цариград данас у неспоразуму, однос према том питању је истовјетан за све хришћане, нема никакве разлике. То су само измишљотине које је требало да на још један начин доведу Београд у везу с Москвом без икаквог критичког сагледавања читаве православне цркве – каже Раковић.
Он додаје да је из текста ове резолуције јасно да Запад третира СПЦ као формацију која је експозитура руске цркве што, како истиче, није тачно.
– Није тачно ни када је ријеч о сукобу великих цркава, Московској и Цариградској патријаршији, о питању украјинске аутокефалности, гдје СПЦ такође покушава да одигра неку средишњу улогу и да помогне да се што је могуће више ти велики проблеми између великих цркава превазиђу. Српска црква је подржала канонски поредак, није се сврставала, а око кијевског питања канонски поредак је био на страни Москве и видимо како је ријешено то кијевско питање. Боље да нико не рјешава тако како су и Запад и Цариград рјешавали то питање у Украјини – каже Раковић.
Шта Ви мислите о овоме?