Амерички подруми крију Дучићеве тајне

Непознати дио заоставштине овог великог Требињца, али и благо српске књижевности и умјетности, након његове смрти распродати су на приватним аукцијама или једноставно присвојени, док је други дио, срећом, пренесен у Требиње и налази се у Музеју Херцеговине. Ово национално богатство прикупља законски заступник и извршилац Дучићевог тестамента, његов даљи рођак Марко Дучић, који живи у Америци. Како је, говорећи за “Глас Српске” о родбинским везама и несталој заоставштини, казао, за њу је након смрти Јована Дучића био задужен његов стриц Михајло Дучић, који је пјеснику био веома близак и драг.

Говорећи о потрази за Дучићевом имовином истакао је да заједно са Бранком Тупањцем покушава да бар нешто од ствари које су отишле у приватне руке спаси и дарује музеју у Требињу.

- Послије Михајлове смрти умјетнине, ствари и списе је чувала његова снаха Љепосава Дучић у Герију у Индијани, док је један дио Дучићевих ствари Михајло повјерио на чување једном пријатељу свештенику како би овај то прослиједио требињском музеју, када се промијени тадашња комунистичка власт. Та обавеза је прешла на његову кћерку, која и данас с тим располаже и преговара са Бранком Тупањцем како би се та Михајлова жеља остварила. То су биле ствари које су чуване у подруму куће. Тако се десило да се један дио заоставштине Јована Дучића налази код приватних лица у Америци - испричао је Дучић.

Од њега сазнајемо да је Михајло Дучић у Америку отишао давне 1908. године, да се населио у Индијани, гдје је отворио радњу прехрамбених производа која се звала “Србија”. Након тога отворио је мљекару, која је била најуспјешнија у Индијани. Јован Дучић је код Михајла у Гери дошао бурне 1941. године. Српски пјесник је у тестаменту назначио да се сва његова имовина, укључујући хартије од вриједности и два плаца на Сењаку, подијели на два дијела, с тим да један дио иде Српском друштву “Просвјета” у Београду, те да се направи гробница и црква у стилу Грачанице у Требињу. Марко Дучић је у септембру 1971. године заједно са Рејмондом Комненићем именован као извршилац Дучићевог тестамента, јер су сви ранији извршиоци, међу којима су били Слободан Јовановић и владика Николај, преминули.

Истиче да је Љепосава Дучић причала да је Михајлова кућа у Америци, у којој је Јован Дучић живио три године, била декорисана сликама које су иза њега и иза Михајла остале у тој вили на језеру. Међутим, те слике су виђене у једном чикашком апартману прије неколико година, о чему је писао Стеван Ступар у чланку који је објављен у “Политици”.

- У Михајловом дому у Америци Јован је имао вриједне умјетничке слике. Неке од њих су данас у Музеју Херцеговине у Требињу, као што су “Мадона и дијете”, таписерије, те портрети мог дједа Марка, стрица Михајла и Љепосаве Дучић. Кад сам био код стрине Љепосаве, видио сам двије слике фламанске школе. За њих је рекла да су највредније. Колико сам успио да прочитам, радило се о Адреану Броуеру, чувеном фламанском старом сликарском мајстору. Те слике су нестале - истакао је Дучић.

Испричао је да је рачуноводство и бригу о Љепосави Дучић водио извјесни Милорад Грехам Гркавац, те да су се након њене смрти слике Јована Дучића нашле у његовом власништву. Те слике и предмети су послије Милорадове смрти прешли у руке његовог брата Алексе.

- Молио сам Љепосаву да Дучићеве вриједне ствари остави музеју, тада је климнула главом да ће тако бити. Међутим, мислим да то нигдје у тестаменту није назначила. Послије њене смрти Грехам је неке слике послао у Требиње, а једној нашој рођаки је послао старинске сребрне тацне и сличне ствари. Након споменутог Стевиног чланка у “Политици” открио сам да је Рада након развода од Алексе Грехама узела све Дучићеве слике и завјештала их својој кћерки Шили Холеран. Успио сам да успоставим контакт с њом и сазнао сам да има слику Карла Марате, те да се спор о насљеђу ових слика води на суду у Београду. Шила је одбила да уступи помоћ у том правном спору рекавши да има одличне адвокате и да не може ништа више о томе да говори, а не одговара чак ни на пријатељске позиве - објаснио је Дучић.

Одмотавајући даље ову причу Марко Дучић нам је казао да је сазнао да је Рада својој родбини рекла да у подруму има још књига и списа Јована Дучића.

- Питам се шта се с тим десило. Посљедњи Радин муж такође потражује те слике и колико знам то све је на суду у Београду - рекао је Дучић.

Додаје да су неки људи знали да је Милорад Грехам направио аукцију пјесникових умјетнина.

- Заједно са Бранком Тупањцем покушавам да спасим нешто од ствари Јована Дучића које су отишле у приватне руке. Та борба је веома активна и надамо се да ћемо успјети. Знамо да је један дио Дучићеве имовине откупио сликар Сава Ракочевић из Чикага, с којим Бранко Тупањац преговара о тим дјелима с циљем да их преда Музеју у Требињу - навео је Дучић.

Додао је да је Сава Ракочевић рекао да је откупио посмртну маску Јована Дучића, тросјед и двије фотеље у стилу Луја Четрнаестог, као и двије високе кинеске вазе и још неке ствари. Све те предмете Марко је 1961. године видио у дневној соби Љепосаве Дучић.

- Код Ракочевића је и фотографија једне Јованове пријатељице. Такође, код друге особе која живи у Чикагу налази се још једна слика. Она је толико велика да није имала мјесто у кући него је била у гаражи. Ишао сам да је видим и она је отприлике дужине најмање три метра, а ширине метар и по. На њеном платну осликан је мотив из Библије. Како ми је рекао њен садашњи власник, ту слику процјењују на 80.000 долара, а вриједила би знатно више да има потпис аутора - казао је Дучић.

Михајло спасавао Дражу

Према ријечима Марка Дучића, Михајло Дучић се бавио политиком и хуманитарним радом.

- Боравећи у његовој кући 1961. године наишао сам на један чланак у америчким новинама гдје за њега кажу “ни млађе главе ни већег политичара”. Сматра се да је радио са Ајзенхауером да се Дража Михаиловић спаси, да га не убију. Нудио је да плати свим авијатичарима које је Дража Михаиловић спасио да оду на суђење у тадашњу Југославију, да свједоче. Међутим, југословенске власти то нису дозволиле, а ни амерички Стејт департмент, који је тада одговорио овим ријечима: “Нама је важнији живи диктатор (Тито) него мртви херој (Дража)” - објаснио је Дучић.