- Рођен сам у Дубровнику и цијели сам живот провео унутар зидина. Пред пензију сам, супруга је тешко болесна, један син је с нама, други се, разумљиво, жели осамосталити и засновати обитељ. С дјевојком је био подстанар и стан плаћао 3.000 куна. Но, како је добио отказ стана јер се власник одлучио изнајмљивати туристима, у граду није није могао пронаћи нови. Сви смо живјели у невеликој кући с мојом сестром и колико год размишљао, нисам изналазио начин како помоћи дјеци. Јер, неком ко је као ја сад на бироу рада, стан је у Дубровнику немогућа мисија. Провјеравао сам: скупи су и Неум и Херцег Нови, али је 2017. супруга на интернету пронашла у Требињу новоизграђени стан од 78 квадрата по цијени од само 50 хиљада евра! Некако истовремено смо добили мало насљедство, а новац се већ почео топити, тешка срца смо се одлучили за тај избор. За подрум и гаражно мјесто платили смо још 5 хиљада евра, а син је пронашао мајсторе и све за само мјесец дана ријешио, плативши за нови намјештај и свим новим уређајима потпуно опремљени стан само 15 хиљада евра!
Прича нам ово за "Дубровачки вјесник" Дубровчанин који је, уз напомену како то уопште не крије, јер сви његови пријатељи и комшије знају да живи у Требињу, због могућих злурадих коментара "хејтера" ипак замолио за анономност те додао:
- Пред селидбу, цјелу ноћ нисам спавао. Поновно сам вагао аргументе за и против те одлуке, мислио се је ли могло другачије. Али, породица је заједнички одлучила: нећемо продавати дједовину тј. станчић на Св.Марији. Јер, након подјеле би за тај новац вјероватно могли купити дио стана у Мокошици, али како даље живјети и отплаћивати кредит? Хиљаде се питања ројило у глави, а видио сам како ни укућани нису мирно спавали уочи крупног животног преокрета. Размишљали смо изнова шта ће бити у новој средини, шта нас чека? Али, преселили смо, снашли се, млађи је син касније постао шеф једног ресторана и тетка му је препустила свој дио у оној кућици гдје сад живи с дјевојком. Има пристојну плату и помаже нам. Премда у Требињу имам и родбину, годинама нисмо баш одржавали блиске контакте те нам је испочетка било врло тешко.
- Свако мало сам ишао у град /Дубровник/ да видим пријатеље и родни град. Вукла ме носталгија. Још нисам навикао на живот овдје, фале ми град /Дубровник/ и друштво, због короне и свега душа ме боли. У згради сам се спријатељио с двојицом комшија који ми могу бити синови. Кад ме јаче ухвати носталгија, прошетам са сином који живи са мном, али не могу са супругом јер је тешко болесна. Живот се премда промијењен из коријена, поступно нормализовао. Близу су трговине и тржница, викендом се дружим са суграђанима који дођу овдје. Вјерујем да ћу ускоро, с пензијом, како-тако овдје нормално живјети. Већ сада знам: доле не бих могао. Примјера ради: овдје /Требиње/ су струја, интернет и остале режије барем дупло јефтиније, све то ме ни зими не дође 150 КМ, а у граду /Дубровнику/ никад испод 1.500 куна! Истина је: већ сам многе упознао, сналазим се, воће и поврће, кафићи и ресторани су јефтинији...Али, фале ми град и старо друштво, тешко ми је без њих - додаје уз уздах док кришом, као да склања прамен косе с лица, брише очи које су засјале необјашњивом тугом.
Шта Ви мислите о овоме?